Да ли знате зашто се у називу Атељеа 212 налази баш овај број?

Са жељом да се направи позориште које ће на свом репертоару имати авангардне комаде у односу на остала позоришта у Београду, али и овог дела Европе, група уметника међу којима су били глумци, сликари, редитељи и писци основала је „Атеље 212“

Мира Траиловић, Фото: Атеље 212

У Београду, граду који је одувек био центар културе, боемског живота и уметничког духа на Балкану и овом делу Европе, започето је много револуционарних ствари. Тако је било и тог 12. новембра 1956. године. У режији легендарне Мире Траиловић, са глумачком поставком коју су чинили Марија Црнобори, Мата Милошевић, Виктор Старчић и Љубиша Јовановић одигран је “Фауст” прва представа на даскама позоришта које је и данас један од темеља културе Београда, Србије али и целог Балканског полуострва. Са жељом да се направи позориште које ће на свом репертоару имати авангардне комаде у односу на остала позоришта у Београду, али и овог дела Европе, група уметника међу којима су били глумци, сликари, редитељи и писци основала је “Атеље 212″.

Први руководиоци позоришта били су Радош Новаковић и Бојан Ступица. Помоћница управника, убрзо затим и прва директорка позоришта била је Мира Траиловић једна од оснивача овог културног здања по чијем је имену јануара 2014. године названа велика сцена овог позоришта.

Иначе, Мира је заједно са Јованом Ћириловом основала и сада надалеко познати међународни позоришни фестивал БИТЕФ.

Позориште је почело да ради те 1956. године у адаптираној сали тадашње новинске куће “Борба”.

Мира Траиловић, фото: Атеље 212

Занимљив је и сам назив позоришта коме је поред имена додат број 212. То је због тога зато што је у првобитној сали било свега 212 столица, па су његови оснивачи одлучили да коначан назив театра буде “Атеље 212″.

Крајем 1964. године, позориште се преселило у зграду коју је пројектовао Бојан Ступица, у тадашњој Улици Иве Лоле Рибара, данашњој Светогорској где се и дан-данас налази.

“Атеље 212″ познат је и по томе што је прво позориште у источној Европи у којем се играла представа “Чекајући Годоа” Семјуела Бекета 1956. године.

Затим су се ређале представе култних писаца као што су Жан Пол Сартр, Ежен Јонеско, Алфред Жари.

Овај театар откривао је и нове домаће писце и у њему су се играли комади Бране Црнчевића, Александра Поповића, Душана Ковачевића и многих других.

Једна од култних представа “Атељеа” била је “Коса” која је играна баш овде, пре поставки у многим светским позоришним центрима.

Кроз ово позориште, као стални његови чланови прошле су многе легенде српског и југословенског филма и позоришта. Међу њима су: Драган Николић, Милена Дравић, Рахела Ферари, Бора Тодоровић, Ружица Сокић, Властимир-Ђуза Стоиљковић, Мија Алексић, Сека Саблић, Зоран Радмиловић, Петар Краљ, Мира Бањац и многи други…

Недавно су у размаку од свега двадесетак дана умрли Драган Николић и Маринко Маџгаљ глумци који су играли у овом позоришту и иза себе оставили низ значајних улога на даскама овог позоришта.

“Атеље 212″ и данас се сматра једним од најзначајнијих позоришта и једним од стубова културе наше државе. Позориште које 60 година својим посетиоцима на лицу мами осмех, а и по коју сузу захваљујући изванредним глумцима који на надреалан начин дочаравају позоришне комаде.

Позориште са суштином, како га је у једном интервјуу давних осамдесетих година описала Мира Траиловић, доносило је, доноси и даље авангардност једне епохе у којој постоји, у којој постојимо и ми, и заједно на јединствен начин прожимамо прошлост и будућност, глумци на даскама које живот значе, гледаоци и посетиоци са столица и балкона у дворани.

aутор: Саша Костић

Извор: Telegraf

Оставите одговор