Властимир Павловић Царевац: Прва српска виолина 

„Свилен конац”, „Тамо далеко”, „Марш на Дрину”, „Бојарка”… При помену ових песама публика и критичари одмах замисле једног виолинисту и његово „од злата гудало”.

Илустрација: Политикин забавник

Великан српске народне музике успео је својим животом да исприча „бајку о цару и виолини”. Храбро и доследно супротставио је добро злу, љубав мржњи, слободу ропству, уметност кичу. Драги камен народне баштине упорно је брусио вештом руком мајстора. Да ли је добио награду за своје заслуге?

Властимир Павловић рођен је 1895. године у селу Царевац крај Великог Градишта, од оца Живка и мајке Живане. Током детињства радо се играо крпењачом и клисом, али није бежао ни од обавезе чувања оваца. Јер, на пашњаку је могао да ужива у слушању народних песама које су чобани изводили на свиралама. Док је упијао изворне звуке, маштао је да има виолину, какву је видео код музичких „банди” на свадбама и вашарима. Нешто слично покушавао је да направи од дрвета и кукурузовине.

Пошто је у основној школи блистао на часовима музичког и математике, скренуо је пажњу на своју надареност. Учитељ је понављао: „Само поп може имати такав глас и такав слух!” А затим је у кућу Павловића донео грамофон на навијање, да би дечаково певање уз пратњу убедило родитеље да га пошаљу на богословију.

Међутим, по очевој одлуци, Царевац је уписао гимназију у Пожаревцу, како би постао „господин чиновник”. На крају првог разреда у књижици је имао све петице, осим двојке из музичког!? Сви су се чудили, а онда се сазнало да строги Чех, професор Вацлав Ведрал, одличном оценом награђује само ђаке који свирају неки инструмент. Следеће године млади Царевац добио је виолину од које се није раздвајао.

Почео је да се дружи с Радомиром Вујовићем (будућим секретаром ЦК КПЈ) који је имао флауту, па су сатима заједно вежбали. Уједно су разговарали о неправдама у друштву и потреби увођења социјализма. Пришли су студентима који су слично размишљали и састајали се у чајџиници „Здрављак”. Убрзо су кренули да продају лист „Радничке новине”, а 1912. године прикључили су се прослави Првог маја. Касније се повела истрага ко је од гимназијалаца стао уз тристатридесет „бунџија”.

Ветар са Карпата

У то време Царевац је већ почео да свира са циганским оркестрима и учи занат од Мује Бановића. Због кршења школских правила, директор гимназије казнио га је укором пред искључење, па је матуру морао да заврши у Ужицу. Успех на испиту прославио је са друштвом, уз музику и песму до ситних сати. Већ наредног јутра дочекала га је вест о атентату Гаврила Принципа у Сарајеву. По избијању рата 1914. године добровољно се прикључио болничкој Ђачкој чети Браничевског одреда. Стицајем несрећних околности завршио је у аустријском заробљеништву, али некако је успео да побегне у Београд.

Године 1919. уписао је Правни факултет и постао члан Комунистичке партије. Када је чуо да је његов друг Раде Вујовић у Паризу, пожелео је да му се придружи: наставио је студије на Сорбони, али чим је схватио да га друштво одвлачи од науке, вратио се кући. Вредно је учио и у јесен 1923. године постао дипломирани правник.

Пошто је на прво место стављао музику, окупио је Народни оркестар Радничког друштва „Абрашевић”. Међутим, због Закона о заштити државе, као присталица „црвених” протеран је из Београда. Запослио се код адвоката Чеде Бајкића у Великом Градишту, а на „великом комунистичком процесу” 1928. године бранио је другове на суду. У то време дању је радио, а током вечери свирао и дружио се с аласима у кафанама дуж обале Дунава. Од виолине се није растајао ни у риболову: при повратку је брзим колцетом или тужном песмом објављивао какав је улов. Успео је да договори тајно пребацивање Радета Вујовића у Румунију, јер га је после петогодишње робије опет прогонила полиција.

У марту 1929. године Властимир Павловић Царевац засвирао је са својим оркестром на таласима „Радио Београда”! Пратили су га музичари аматери, по занимању архитекте, лекари, судије, инжењери… Први студио налазио се на врху зграде Академије наука у Кнез Михаиловој улици, а како је владало правило да се шездесет одсто песама изводи уживо, низали су се узбудљиви концерти. Током година сарадници су се мењали, али он је остајао. Пред „отвореним микрофоном” испуњавао је жеље публике, а када би рекао „Де, ону за нашу душу”, зачула би се мелодија „Виногради сузе лију, туга голема”.
На Чубури, „малом Монмартру”, отворио је 1938. године кафану „Савиначка касина” (угао Макензијеве и Кнегиње Зорке). За наступе је бирао најбоље певаче, који су усвојили осећајно извођење и правилно наглашавање речи. Чим би приметио да неки музичар ради хладно, „без срца”, опомињао би га шалом да би исто звучао на свадбама и сахранама. А кад би одјекнуло „Дуни, ветре, мало са Карпата” (из Русије), ствар је постајала озбиљна! Надзираног Царевца хапсили су агенти специјалне полиције и одводили у затвор Главњача. Дешавало се да право из ћелије, са сеном у разбарушеној коси, долази на посао у „Радио Београд”.
Упркос учесталим казнама, настављао је по своме. Запазио је да жандармеријски капетан Раде Гарић дан уочи рације долази сам и ћутке седи у ћошку кафане. У ужасном немачком бомбардовању на Васкрс 1941. године „Савиначка касина” сравњена је са земљом – власник је на срећу преживео, јер се раније са породицом пребацио у село.

Царе, за нас свирај!

Одмах затим Царевац се прикључио партизанском одреду, а подстицао је и мештане из краја да га следе. Поносно је говорио:

„Ми нисмо обични ратници. Ми смо комунисти!” Имао је четрдесетшест година и, како је важио за старијег, нису му дозвољавали да иде у прве борбене редове. Увече је свирао виолину, чиме је јачао веру у победу и бољи живот. Одбио је позив пријатеља да се, после избијања жестоких окршаја, пребаци у Румунију.

Али, када се почетком 1942. године затекао у свом селу, да поведе нове борце, један доушник четника пријавио га је властима. Десетак наоружаних жандара опколило је кућу где се крио, па су га ухапсили и везаног ланцима одвели за Велико Градиште и Пожаревац. „Обзнана” је 30. јануара објавила текст

„Последња авантура Властимира Царевца”, а два дана касније и Недићево „Ново време” потврдило је ту вест.

Очекивало се да ће славни музичар, са другим ухваћеним комунистима, завршити на преком суду где су изрицане казне смрћу. Али, како се за спас његовог живота заузео адвокат Божа Павловић, из затвора Гестапоа спроведен је на испитивање код немачког команданта. Пристао је да свирањем одломка „Сањарења” Роберта Шумана потврди ко је, али је одбио наредбу да настави с музицирањем. А кад је изјавио да се комунизма неће одрећи ни под вешалима, запечатио је судбину!

На суђењу одржаном 20. фебруара 1942. године избегао је смртну казну, али је упућен у специјалну полицију и затворен у београдски логор Бањица. У собу број 26 стигао је претучен, са сазнањем да комунисте чека одмазда због убиства агента Космајца. Касније се сећао затеченика:

„Било је и криминалаца, шверцера, црноберзијанаца. Нашао се ту и понеки четник.” Са њих двадесет ишчекивао је прозивку, која је значила омчу, метак или принудни рад: за то време гледао је погубљења која су се у дворишту вршила „за пример”. Када су га преместили у ћелију број 4, предворје стратишта у Јајинцима, срео је писца и будућег академика Велибора Глигорића. Чуо је тужну вест да је из „собе смрти” већ стрељан књижевник Илија Петровић, партизан из одреда Вељка Дугошевића. По одласку у логор Старо сајмиште сазнао је да су Јевреји, „Срби Мојсијеве вере”, до последњег побијени у гасним коморама!

Кад је распоређен на принудни рад, обрео се у затвору „Хајлиген кројц” у Бечу, где му је један „културни” нациста донео виолину и рекао да покаже своје умеће. Чим је одбио добио је претњу да ће му прсте смрскати корбачем. Затвореници су углас повикали:

„Свирај, Царе, за нас свирај!” Своју публику Царевац је послушао, поклонио јој се и виолином почео да оживљава стару музику из родног краја. Затим је чуо снажан аплауз и видео да готово сви плачу.

Као коначно одредиште добио је логор Дахау; иако је прошао кроз „двери за цркавање”, одлучио је да не губи наду. Намучен глађу и прележаном туберкулозом, бодрио је другове да истрају. Знао је да нацисти у својим зверствима хоће да им сломе тело и дух. Када је стављен у групу која је колица с лешевима превозила до пећи за спаљивање, више није сумњао да ће и сам „проћи кроз димњак” (како се у логору говорило за крематоријум). Због изнемоглости је падао, али су га другови подизали, јер је „неупотребљивост” иза жице значила сигурну смрт.

Међутим, једнога дана више није могао да издржи и остао је онесвешћен да лежи у бараци – баш тог дана логор је ослобођен! Чим се опоравио помагао је „збијеним Југословенима”: саветовао им је да помало једу и не слушају приче појединаца да због комуниста треба избегавати отаџбину. Када је у оближњој напуштеној кући нашао виолину са једном жицом, након три године поново је засвирао! Одушевљени другови подсетили су га да је то раније чинио у сну, јер су га гледали како спава и живо помера прсте.

Виолина као девојка

Кад се вратио у Београд одбио је да се бави политиком, уз објашњење да му душа жуди за музиком. Обновио је оркестар и наставио да свира на „Радио Београду”, пред микрофоном који је звао „једно уво”. Није могао да верује када га је на једном састанку неко упитао:

„Па, добро, како баш ти да преживиш душегупку Дахауа?” На ове злобне речи само је устао и ћутке напустио просторију. Није осећао мржњу, већ презир – задржао је чисто срце да га води кроз свет уметности.

Осим посла на радију и дириговања хором друштва „Абрашевић”, посветио се изучавању музичке баштине: тежио је да то благо сачува, прочисти и унапреди. Бринуо је о мелодији, ритму, тексту, украсима, нагласку, о свакој појединости која доприноси савршенству. У први план стављао је гудаче, кларинет и флауту, док је хармоници давао улогу пратње.

Због залагања за духовно наслеђе описан је као Вук Караџић наше народне музике. На плакату за његове наступе писало је да зна чак пет хиљада песама, али сви су се слагали да главна ствар не лежи у томе, већ у звуку виолине – чудесном звуку који личи на људски глас или гусле. Нагађало се да на посебан начин држи гудало, а када би га молили да открије тајну, одговарао је: „Гледајте и купујте!”

За представу „Коштана” Боре Станковића у београдском Народном позоришту одсвирао је музику за четврти чин, по тужбалицама које је чуо на гробљу у свом селу. Сарађивао је и у филму „Циганка” Војислава Нановића из 1953. године. Поред бројних обрада народних мелодија, што је чинио и Стеван Мокрањац, стварао је своје композиције: коло Царевац, коло Опус це-мол, Градиштанка 1 и 2, „Радо, кћери, Радо” (песму је посветио супрузи с којом је имао кћерку и сина).

Весело „Жикино коло” написао је за Жику Тутунџића, угоститеља из Великог Градишта и као поклон за славу Светог Арханђела одсвирао уживо на радију. Остао је везан за родни крај, где су га величанствено дочекивали и приватно и на концертима. Изазивао је чуђење што се не приклони високим круговима, већ бира „шарен свет”, од државника до занатлија. Нису знали да људе вреднује само по доброти и цени стара пријатељства. Рецимо, није заборавио учитеља Мују, већ му је поклонио виолину коју је освојио на такмичењу у иностранству.

Када је другом „брату Циганину” дошао на славу, пољубио је икону: објаснио је да то чини упркос комунистичком уверењу, из поштовања према домаћину. На сличан начин одбранио је и реч „бог” у народној песми, коју је партијска цензура хтела да избаци. И у облачењу је следио лична правила, обележена жељом за слободом: није волео да носи кравате ни лептир-машне, због чега су му у свечаним приликама гледали кроз прсте.

Непосредан и опуштен, са друштвом се састајао у кафанама „Под липом”, „Три грозда” (Шуматовац), „Зора” или „Орашац”, где је наручивао „бело вино и пиколо сифон”. У пићу је остајао умерен, а пажњу усмеравао на разговор. О музици је говорио:

„Кад свирам виолину, као да грлим девојку!” Препричавао је и догодовштине са гостовања, када је с оркестром путовао камионом за цемент или полицијском марицом. Није заборавио ни вешесатно чекање воза крај неке баре, где му се крекетање жаба учинило као лепо певање, које заслужује музичку пратњу.

Царевац о београдској Чубури

„Чини ми се да никад нисам падао у такав севдах као у малим, чађавим кафанама овог краја. Колико пута сам дочекао зору у ’Кикевцу’ и ’Сокоцу’ свирајући озареним лицима зидара, димничара, кочијаша, бифеџија… Кад умрем, реците ’Царевац је одсвирао’. Само то. Не волим говоре и некрологе.”

Властимир Павловић Царевац изненада је умро 10. јануара 1965. године, од запаљења плућа. На вечни починак испратило га је двадесет хиљада поштовалаца и оркестар од десет виолина уз звуке „Марша на Дрину”. Сви су жалили великог ствараоца, који је прославио народну музику. Међутим, показало се да није имао Партизанску споменицу за борце 1941–1944 јер се „није борио за колајне”, али ни снимљену плочу са својим оркестром. Срећом, његов говор виолином забележили су на „Радио Београду”, па је 1974. године објављена грамофонска плоча. Много касније уследили су компакт дискови и монографија „Од злата гудало”.

Од 1995. године у Великом Градишту одржава се фестивал „Царевчеви дани” и штампа часопис „Царевчева лира”. Леп споменик постављен је у градском парку, али вандали су га већ три пута ломили и премазивали бојом, а на крају су му чак и ишчупали гудало. Узалуд! Велики Цар наставља да свира, јер је своју музику „свиленим концем” уткао у срце народа.

Аутор: Весна Живковић

Извор: Властимир Павловић Царевац: Прва српска виолина – Магацин

3 Responses

Оставите одговор