Војвођанске приче: „Кармен“ сишла са жице тамбурице 

Васа Јовановић одушевљавао публику широм Европе, од Париза до Одесе, и свирао краљевима и царевима. За сваки наступ он и његов ансамбл „Бели орао“ облачили су ношње из Шумадије, Црне Горе, Војводине

 Васа ЈовановићВаса Јовановић

Преко тамбур-душе песмицом превуци, питај шта ти кажу из тамбуре звуци…“ – стихови су чувеног Лазе Костића упућени ништа мање познатом, првом образованом српском композитору Корнелију Станковићу. Исте речи песник је могао да посвети и свом, три деценије млађем, суграђанину Васи Јовановићу (Нови Сад 1872. – Доњи Ковиљ 1943), да је могао да наслути блиставу каријеру овог самоуког свирца.

Одушевљавао је Јовановић публику широм Европе, од Париза и Лондона до Одесе, наступао пред краљевима и царевима, а за сваки наступ он и његов ансамбл „Бели орао“ облачили су ношње из Шумадије, Црне Горе, Војводине… Баршунастим баритоном, висок, маркантни свирац, залуђивао је даме у Берлину, Бечу…, али је увек с нестрпљењем ишчекивао тренутак повратка жени и деци у Ковиљ, где је 21. јуна 1943, седећи с комшијама, изненада добио кап и умро.

Одмалена заљубљеник у тамбуру, чије је миле звуке слушао у гостиони очуха Тимотеја Тиме Пушића у Доњем Ковиљу, у богатој музичкој каријери приредио је више од 70 комбинација народних песама и игара, а компоновао је и 15 кола и 50 корачница за тамбуру. Пролазећи голготу Првог светског рата, Васа је у Паризу, где је стигао прелазећи дуг пут с војском са Крфа (1917. године), компоновао „Слобода марш“, а затим и марш „Повратак“.

Сећајући се Скопља и повлачења преко Албаније, компонује и „Вардар марш“.

У предграђу Париза, у Неју, упознаје краља Црне Горе Николу Првог Петровића, и на позив његове дворске свите да посети краља и честита му рођендан, латио се Васа тада своје тамбуре и засвирао.

Више него интересантан животни пут и Јовановићево богато музичко стваралаштво, о чему подаци не постоје у енциклопедијама и музичким књигама, можда би и данас били прекривени прашином заборава да његов много млађи суграђанин Бошко Брзић, професор српског језика и педантни хроничар родног Ковиља и целе Шајкашке, није сасвим случајно, од Васине ћерке Данице, добио уредне бележнице, писма, разгледнице, партитуре…

– Како је сам записао, Јовановић је ноте систематски почео учити код, у оно време познатог, тамбураша Ота Крчмарша, професора музике и наставника у Сремској Митровици – предочава професор Брзић, који је врло занимљив живот свог суграђанина сабрао међу корице. – Савесно и с великим жаром, учио је и од Драгутина Хрузе, једног од највећих имена тамбурашке музике. Своје знање касније је о свом трошку преносио својим ученицима.

Са жељом да постане музичар, Васа је из Новог Сада 1891. отишао с првим митровачким тамбурашким друштвом на прву турнеју по Срему, Банату, Хрватској и Словенији. Друштво с којим је наступао убрзо добија позив да свира у Хамбургу у кафани „Вилхелмова сала“. Позиви су отад стизали са свих страна, а српска тробојка се вијорила по европским метрополама.

– У Бриселу, Белгијанцима су представили веселу и сентименталну српску музику, углавном народну – описује Брзић тадашњу ситуацију у својој књизи на основу Јовановићевић бележака. – Показали су оно што дотад нико није – на тамбурицама су изводили дела за која су потребни велики гудачки оркестри. У ресторан „Dubois de la schambe“ долазили су краљ Леополд Други и краљица, а Васа је ту свирао као наследник у оно време чувеног мађарског музичара Јаноша Јанчике Ригоа.

Васина тамбура

Године 1901, боравећи у Лајпцигу, у Немачкој, основао је властити збор „Бели орао“, назван по грбу Србије. У познатој лајпцишкој концертној кући Урвалд, виртуоз на тамбурици, изванредни примаш, као мало ко, усудио се да свира оперу „Кармен“ Жоржа Бизеа.

На репертоару су била и дела Штрауса, Чижека, Вердија, Бајића, Рубинштајна, о чему је 1910. писао београдски „Мали журнал“. За тамбуру је прерадио опере „Трубадур“, „Травијату“, „Чаробну фрулу“, „Риголето“, „Кармен“. На репертоару Васиног оркестра у кафани „Максим“ у Берлину било је чак 212 дела, маршева, валцера, увертира, а од 1905. сваки концерт је почињао маршем „Бели орао“. Тако је било и у кафани „Доркниште“ у Берлину, где је такође наступао.

Васин сан да свира у Србији остварио се 1901. наступом у „Српском краљу“, у то време најбољем београдском хотелу. Ту се упознаје с познатим уметницима, а слушају га чувени наши музичари Станислав Бинички, Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић и Петар Крстић.

Уметнички лист краљевског конзерваторијума

Ко је у Дрездену хтео дуже да свира, морао је да има уметнички лист тамошњег музичког форума. Васа и његов збор полагали су пред строгом комисијом, а на Краљевском конзерваторијуму певали су „У бој, у бој“ Ивана Зајца. Ове дипломе Васи су отвориле сва врата чувених локала и музичких кућа широм Европе.

Корачница  за  глумца  и  певача  Добрицу Милутиновића

Васин пријатељ био је и један од најзначајнијих глумаца и певача Добривој Добрица Милутиновић, члан Краљевског српског народног позоришта у Београду. Пријатељство са Добрицом, Васа је овековечио посвећујући му 1943. своје последње датирано дело, корачницу „Добрица“, где је на партитури записао: „Ово музичко дело посвећујем мом Добрици“.

Извор: Војвођанске приче: „Кармен“ сишла са жице тамбурице | Репортаже | Novosti.rs

You may also like...

Оставите одговор