Са Ловћена вила кличе здраво српски Дубровниче

Дан уочи Видовдана, 1893. године, у Дубровник, на откривање споменика Ива (Џива) Гундулића, носећи венац краља Александра од свежег цвећа убраног у свим земљама у којима Срби живе, обавијен српском тробојком, стиже бродом из Ријеке, хор Првог београдског певачког друштва, а сачека га маса света и српска тробојка високо на Гружу. Уплашени, аустријски жбири, забранили су хору да наступа у званичном програму. Али, ко песму може да забрани?

Друштво се крене на пут 10. јуна у 4 и по часа после подне преко Фијуме, где га је очекивала најамљена лађа која ће га одвести у Дубровник. Ево шта о томе пише писац лепе књижице г. Цветић о „Гундулићевој прослави“, која је изашла одмах после похода:

„Десети је јуни, два и по сахата по подне. На нашој главној железничкој станици необично је живо, много је света и тај се нешто ускомешао, јури тамо-амо, свако лице сија од радости, а из очију им сија жеља да се што пре крену. Нису то обични путници – сви су радосни, необично весели и чисто им читаш из очију како им срца бурно куцају а душа пламти, е сви би прелетели да што пре виде своју Амину, свој Дубровник, своју браћу, споменик свога српскога сина, свога генија – песника Ива Гундулића!…

Сутрадан после подне бесмо у Фијуми. На станици беше и секретар и заступник нашег оболелог ге-нералног ријечког консула, који предаде у име свога старешине, нашем председнику, диван ловоров венац, за наше певачко друштво. Са станице одосмо прво на нашу лађу „Хунгарију“, један од најлепших и најбржих бродова мађарско-хрватског лојда.

Српска тробојка на Гружу

Брод те носи живо, први од свију стиже пред луку, Груж – на највишем вису његовом угледасмо српску заставу! – Сва срца заиграше од радости, а грла загрмеше бурним усклицима. Брод те уноси као на крилима у ту дивну луку, пристаје обали, музика те поздравља српском свирком. У рукама јуначкога и горостаснога Бокеља вије се српска застава, поздравља тебе и другове, као мајка милу децу своју! Чини ти се да те њено лепршање завија у недра своја. – Поздравни српски узвици, из српских грла, из српских јуначких груди, небо проламају; одзивају се твоји другови и другарице, певачи, српском дивном песмом: „Боже братимства“ и „Хеј трубачу“. Дубровачки одбор, у коме бије чисто српско срце, улази на брод, поздравља те, љуби те; српске му речи из душе потичу; а гомиле света на обали поздрављају те српском речи, из српске душе! Здружен и загрљен с одборницима, окружен народом улазиш са српском заставом у град; недеља је, све затичеш у свечаном руву. Прво сусреташ дичну и јуначку браћу из кршне Херцеговине, опет српска реч, српски братски поздрав; гости из околине и грађани поздрављају те српски; свуд се већином вију српске заставе. Та све је српско, српско!… Очи ти се шире, груди ти се надимају, срце ти бије силно, душа ти пламти у неописаној радости!

Венац његовог величанства

Сутрадан, у понедељак, још рано у зору пробудише нас топови с тврђавице. После доручка на броду кренусмо у град. Све улице беху препуне света, а нарочито око саборне католичке цркве. Како нама не беше допуштено свечано учествовање, корпоративно, а не хтедосмо се придружити ни једној групи Срба из земаља које су под Аустријом, то се постависмо пред доњим градским вратима и доланом (царинаром). Али, ипак, највећу пажњу привлачио је на се, као неки чудотворни магнет, један венац који беше највећи и најлепши, а ношен је због своје величине и на мотци, обвијеној српским бојама. Поред венца ишао је с једне стране г. Ђ. Станојевић, а с друге стране један одборник дубровачки. То беше венац Његовог Величанства Краља Александра. При угледу венца јекнуше узвици:

„Живео српски Краљ Александар I.“

Не зна се од куда је бурније одјекивало, да ли с наше стране или од браће из опхода. Изгледало је као да узвицима никад краја бити неће.

После опхода отидосмо натраг на лађу на ручак, одакле смо имали поћи корпоративно, послеподне, да положимо наше венце на споменик Гундулића, кад нам већ није било допуштено учинити то на заједничком опходу.

Скуп свију Срба беше заказан за пет сахата у Гружу. Тачно у одређено време искуписмо се сви до једнога. Дивно беше погледати искупљену браћу и сестре, нарочито оне у красном народном оделу, просто да ти око засузи од велике радости. Ту ти беху Срби мал’ не из свих српских земаља. Заступљени беху: Далмација, Дубровник и Бока, Црна Гора, Херцеговина и Босна, Војводина и Краљевина Србија. Беше и један Србин из Старе Србије и један брат мухамеданац из Херцеговине.

Душан Силни други пут у Дубровнику

Постројисмо се и кретосмо. Сви озбиљни, мирни и достојанствени. Напред иђаху један Црногорац и један Бокељ са српским тробојкама у рукама. За њима наше другарице у народном оделу, а за овима остале госпођице и госпође, па мушкиње све у свечаном оделу, и с одличјима, измешани, с времена на време вичући мирно и одмерено:

„Живео српски Дубровник! Слава српском песнику, Иву Гундулићу! Живело Српство!“

Низ беше веома импозантан, скоро невиђен. Од Гружа до Дубровника има по сахата, сав тај простор беху наши превршили; и докле први улажаху већ у град, дотле се последњи још и не кретоше из Гружа. По мишљењу истинитих и непристрасних људи, само поход у Дубровник силнога цара Душана ако је могао бити величанственији!

Окружисмо споменик. У тај мах се захори већ у напред нарочито спремљена дивна песма: „Химна Гундулићева“, коју отпева наше Певачко друштво, складно и дивно уз опште најбурније одобравање; и баш кад хтеде Цветић, изасланик и представник Краљ. Срп. Нар. Позоришта, који се већ био попео на пједестал, заустити да прочита „Гундулићев завет“, грунуше одборници из приређивачког одбора, и усплахирени рекоше:

„Молим вас, не смије се, не смије! није у програму.“

А у усти мах створи се ту и шеф полиције, те сав дршћући рече:

„Забрањујем. Не смије се ништа читати, ништа говорити, није у програму!“

На гробу Меда Пуцића

Сутрадан, у уторник, беше Видов-дан. Искуписмо се у лепој и пространој цркви нашој. Чинодејствовао је г. владика которски с неколико свештеника, а наше Београдско певачко друштво певало је ванредно лепо. Тако одадосмо и достојну пошту нашим погинулим дивовима на Косову. Црква и све улице око цркве беху препуњене светом, који с ванредном пажњом и побожношћу слушаше црквено певање. После службе искуписмо се у српску „штионицу“, у стару палату песника Ива Гундулића.

Поче певање нашега Друштва, на општу молбу. Све живо раздрага се и запљеска, како у препуним просторијама, штионице, тако и у препуним околним улицама. Чинило се као да су се сви гости дубровачки искупили у штионици и око ње.

После подне донесе брод „Дубровачког друштва“, „Бојана“, огроман број Срба из градске мале луке, на около у Груж. Изађоше на обалу, где им се ми остали Срби придружисмо. Множина наша беше заузела сву обалу великог залива у Гружу. Са заставама српским напред, исто онако као и јуче, величанствен поход упути се на гроб другога великога српског дубровачког песника, Меда Пуцића. Кренусмо, кад искрсну Маројчић и пита Србе: куда ће? Одговара се: на гроб Меда Пуцића. Маројчић забрањује, јер није у програму. Одговара му се да се гробови могу похађати и изван програма и без допуштења полицијског. Маројчић наново забрањује жандармским бајонетима. Посредује барон Живковић и оштро казује Маројчићу своје разлоге. Допушта се уз пратњу жандарма. Мирно и достојанствено кретосмо уз брдо на Лапад.

Пошто је српско певачко друштво „Јединство“ отпевало „Вјечнаја памјат“, др. Владимир Тројановић, из Боке Которске, ставши спрам гроба, рекао је од прилике ово:

„Овај жарки пољубац (говорник клече и пољуби гроб), пољубац је целог Српства, које се ево из свих крајева наше велике српске отаyбине скупило да се сети овог светог места где у српској земљи, у сени чипреса, лавора и маслине сниваш, бесмртни, вечни санак.

Бесмртни песниче, твој слободни дух, твоје велико српско срце храбри нас, јер песма твоја са висина свемогућим гласом силно нас зове, да учимо и да се уздамо у бољу будућност народа српског, који си ти, верни, бесмртни син његов увек прослављао.

И гле данас, ево Српства твог на гробу твоме; ево нас да се још једном, враћајући се испред Гундулићева кипа, закунемо теби да ћемо следити твојим стопама, да ћемо чувати твој и наш српски град као и овај твој гроб да га душман не отме, докле и једног Србина траје!“

Народ ганут на ове речи кликну „Слава!“

Јединство Срба православаца и Срба католика

Затим је узео реч г. др Матијевић, коју му је поглаварствени повереник једва допустио под нарочитим условом да у опште кратак буде. У главном г. др Матијевић изрече ово:

„Као што је покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене, као што је он певао о славенској слози, а ипак као Дубровчанин знао је да не сме друго да буде но Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Славенима, али уједно не заборавља никад да је српске народности, и да ту своју народност има да очува.

Књаз Никола и кнежевић Данило у лову (снимак из 1896): У част доласка српских певача Никола је на груди ставио српско одликовање, а разговор са хористима завршио речима: “ Да бог да да се скоро ујединимо!“

Хвала вам пак, браћо, да сте ви, већином православни, похитали овамо да прославите католика Гундулића, и дошли данас да извршите овај акт пиетета према другоме великоме католику. Хвала вам, браћо, јер сте тим најбоље доказали како је лажно и нетемељита завада да нас вера дели (Гласови: не дели).
„Слава Меду!“

На ове речи наста неописано одушевљење; сви се говорнику примичу да га у лице пољубе, да му захвале, да се с њим рукују, док га одједном прихватише и одигоше у вис и тако га триумфално изнесоше из гробља, а за њим оде сав остали народ уз непрекидно клицање: „Слава Меду Пуцићу!“ Живео др Влахо Матијевић!

Истим редом Срби се вратише под заставама у Груж.

Грушке ватре и прангије

Брод „Бојана“, на коме је приређивачки одбор спремио разне дивне ђаконије и најстарије дубровачко вино, стоји спреман да прими Србе. Велики број Срба укрцава се у брод, брод полази под српском заставом на Ријеку, где утиче Требешница у море. Наше Друштво пева лепе српске песме. Ријека одјекује. Наздравља се и кличе:

„Живели Срби Дубровчани! Живела српска Ријека! Слава Гундулићу! Живело Српство!“

А са дивног старог летњака бивших председника републике дубровачке – својине браће Папи, од којих је један капетан на нашем броду „Бојана“ – грме прангије, те нас поздрављају. Ми одговоримо узвицима:

„Живели Срби, браћа Папи.“

Препуне барке народа, који се већ враћаше са светковине пролазе поред нас и поздрављају нас. Пева се, прангије грме, весели се Српство!

Мрак се почео спуштати, осветљавање отпоче али прангије једнако грмише и из летњака на обалама поздрављаху нас непрестано. Пловљасмо већ у луку грушку, а поздрави и прангије још нас поздрављаху.

Кад ступисмо у луку – какав величанствен призор! Сви бродови дивно осветљени. Стотинама барки и барчица њихових сјајно осветљених, међу којима најлепше беше осветљена барка опште познатог одличног Србина г. Нике Бошковића, који је гостољубивошћу, сваки дан позивао у своју дивну вилу, јединствену у Дубровнику, многе одличне Србе из разних крајева и господски их гостио; у тој барци којој се с децом својом и са својом ујном возила госпођа А. Константиновићка. Све куће и летњаци дивно осветљени. Па тек галеђанте, по млетачки, као какав сјајан лабуд, плови тихо и нечујно. Сав Груж у пламену. Заиста ретко осветљење. То беше тако дивно и чаробно да се не да ни исказати.

Домаћини наши дођоше да нам од срца захвале на нашој походи Дубровника, уверавајући нас да су они све чинили што се могло и што се смело и није смело, само да њихова браћа Срби буду задовољни; да се поносе нашим походом и толиким необичним бројем Срба, кад се зна колика нас даљина дели, и што не пожалисмо труда да дођемо у свој Дубровник, међу своју рођену браћу, која се поносе својим претком Душаном и осталима, о којима је певао њихов славни предак Иван Гундулић.

„Слава нашим претцима“ Слава песнику српском „Иву Гундулићу!“ проламаше месецом и осветљењем чаробно осветљену ноћ.

Здравице Матији Бану

Одбор већ хтеде да пође, али сад узе реч академик Николајевић, и подиже чашу у здравље седога српског ветерана песника и драмског писца, Дубровчанина г. Матије Бана. Захвали се г. Стева Тодоровић, као зет, у име свога таста, који, због старости и велике топлоте у ово доба, не смеде поћи у Дубровник. Тада представи г. академик Дубров-чанима ћерку г. Бана и његову унуку и унука. Топови већ јављаху да су Бокељи спремни, одбор се ужурба, још једна кратка песма опроштајна, усклици са обе стране, грљење, љубљење, опроштајни узвици са сузним очима и – растадосмо се!

Деца књаза Николе: Зорка, Стана, Милица, Марија, Јелена, Данило

На обали цео одбор и непрегледан свет. Брује поздрави, музика свира, ми отпоздрављамо истим одушевљењем, узвици јече, а топови грме. Удаљујемо се из луке, а тихи опроштајни уздаси отимају нам се из груди, за нашом Атином, за нашим Дубровником! Кад бесмо према Локруму, угледасмо још једном Дубровник, зачусмо још једном клицање и удаљисмо се сасвим, понев најлепше успомене из своје Атине, из Дубровника!

Међу браћом на Цетињу

У зору уђосмо поред Остре у Новску Луку, посматрајући красни залив и лепи положај Новог. Прођосмо кроз териге поред Лепетана и упловисмо у најдивнију луку Мора Јадранског, у – Луку Которску.

Не беше места у колима за све, а тога дана још је требало дати и концерат на Цетињу. Сад тек настаде прави белај.Али шта неће Српкиња и Србин постићи само кад својски прегне. Прикуписмо све што у Котору беше кола, фијакере који тек с Цетиња и од других страна пристизаху; товарна кола, која тако удесисмо да 16 до 20 особа могаху у њих поседати, мазге, мазгове и коње, све живо четвороножно. Употребисмо све, само да се постигне циљ. Кретосмо се све у партијама. Дивна слика за шаљиве листове. Неке наше лепе сапутнице одважише се чак да јашу на мазгама, и ако никад свога века нису јахале, кад већ ма каквих кола нестаде; и неке то са прегорењем живота и извршише, а неке, тресну љуто о камење, баталише мазге Пођосмо скоро сви, осим једно дваестину њих, који остадоше у Котору.

Дођосмо већ и на црногорску границу; ја им показах белеге, моји се другови прекрстише, а један мој пријатељ одахнувши узвикну:

„Хвала ти, Боже, кад сам већ у нашој другој отаyбини и потпуној српској слободи!“

Сигурно се сетио Маројчића и полиције у Дубровнику. Још тренут и ми стадосмо пред механу.

Цетиње је учинило на све наше веома леп и веома пријатан упечатак. А тек наша рођена браћа, араћа Црногорци! Кад пролазисмо главном улицом, поздрављаше нас братски и искрено све живо, а кад стадосмо пред Локанду, затекосмо све одличније Цетињане, који нас дочекаше без хуке и буке, али искрено, братски! Најискреније, најсрдачније! Та како може друкчије и дочекати брат брата?… После поздрава добисмо сви цедуље на којима стајаше свакоме забележен стан и гостионица или приватна кућа, где ће који становати и где ће се хранити. Сви присутни ставише нам се одмах на услугу, без разлике сталежа и занимања, те нас братски разведоше по најбољим гостионицама. За четврт сахата било је већ све у реду. Због недовољног броја кола било је наших који су тек у мрак стигли, а неки певачи чак у половини концерта.

Кад се преобукосмо, искуписмо се сви опет пред Локандом. Већи број наших измешан с браћом Војвођанима оде у дворску башту, где бејаше Његово Височанство Књаз Никола, са својом узвишеном Породицом. Њихова Височанства изволела су госте најљубазније примити, а нарочито Њезино Височанство Кнегиња Милена изволела је све жен-скиње наше ословити и с њима се разговарати.

У девет сахати беше заказан концерат. Тачно у то време поја-ви се Његово Височанство Књаз Никола са свом својом узвишеном Породицом у десној ложи.

Поред свега десперата нашега хоровође што Друштво беше преморено непрестаним путовањем, тродневним слављем у Дубровнику и неспавањем, као и што беху остали у Котору један од најбољих тенора и два од најбољих сопрана, концерат је текао, узев у обзир све прилике, веома лепо и брзо. Срећом што бар најбољи басови стигоше још за времена.

Песме беху најодабраније и најлепше. Концерат је отпочео песмом Његовог Височанства песника: „Онамо, онамо“.

Његово Височанство нарочито није изволело допустити понављање песама, због преуморености Друштва, као што се доцније изволело изразити. Одмах после концерта, још у дворници, изволело је Његово Височанство позвати хоровођу, г. Мокрањца, и изја-вити му своје особито задовољство. Тако исто изволело је Његово Височанство, после одласка с концерта, позвати себи у двор академика г. Св. Николајевића, и пробавити с њиме више од четврт сахата. Остали гости разиђоше се својим домаћинима, на весеље код њих, или по гостионицама, или легоше да уграбе што одмора.

Црногорски књаз са руском сабљом и српским ордењем

Сутра ујутру је Његово Височанство изволело примити одбор Певачког друштва, коме на челу беше његов председник. Том приликом изволело је Његово Височанство изјавити своје највише задовољство и захвалност на целом походу, запитавши г. председника да ли су сви гости задовољни храном и становима, јер је он наредио да храна буде добра, а станови угодни.

Председник је рекао да су сви веома задовољни и једним и другим, и у име свих гостију изјавио најпонизнију захвалност на високој пажњи и старању.

После тога изволело је Његово Височанство примити све госте у великој дворници. Кад се бесмо поставили у полукруг, женскиње десно, а мушкиње лево, ађутант јави да долази Његово Височанство Књаз. Како уђе, заори се громко, „живео.“ Импо-зантна појава у дивном црногорском оделу с руском сабљом о бедрима. Са лица и из очију Његовог Височанства сијала је нека необична радост, неко неодољиво задовољство. Ја сам имао прилику да повише пута видим кнеза Николу, али га не видех никад тако весела, тако задовољна. Г. Вл. Јовановић беше одређен да га поздрави, што и учини кратком беседом, напоменувши у њој како смо срећни што се налазимо у нашој другој слободној отаyбини, и изјави жељу да се што пре обе, а с њима и цело Српство уједини. На то Његово Височанство и ми сви кликнусмо: „Да Бог да!“ Његово Височанство изволело му је одговорити после још неколико речи, па се онда окрете свима пун особитог усхићења и рече:

„Данас сам ево метнуо први пут дар – показавши руком на орден Белог орла а првог степена – којим ме је изволело обдарити – одликовати Његово Величанство наш Краљ.“

И ту се захори:

„Живео Краљ Александар!

Бока Которска, поглед са пута за Цетиње: На колима, магарцима, а понеко и пешице, которским странама. Хор се запутио за Цетиње где је увече био заказан концерт на коме ће присуствовати књаз Никола. Неки певачи одустали су на пола пута, неки стигли тек на пола концерта, а диригент Мокрањац захваљивао је богу што су му главни басови у одличној кондицији, па су стигли на време.

Залив и Бока одјекиваху

Око једанаест сахата поче повратак у Котор. Наша браћа Црногорци опростише се с нама и испратише нас онако исто као што нас и примише, и поздравише.

Кад стигосмо у Котор, чусмо прангије и усклике, погледасмо на брод, а брод наш сав окићен заставама, изнад којих се лепршаше наша српска тробојка. На крову од брода беше се загушио сав лепи которски свет: све беше ту, од најстарије старице до најмање девојчице. Кад нас угледаше на обали, загрмеше тако силни усклици, потпомогнути одјецима луке, да ти се чињаше као да никад неће престати. Кад смо дошли на брод, све нас живо поздрављаше и клицаше. Мајке подизаху своју децу у повоју и довикиваху им:

„Погледај, чедо моје, ето, то су Срби и Српкиње из Краљевине!“ а очи им се сијаху у сузама.

„Живело Српство! Живела Краљевина Србија! Живела Кнежевина Црна Гора!“ орило се као кад оркан заљуља морску пучину из њених дубина. Брод се крену, узвици непрестано трајаху, топови с обе стране грмљаху, села се одазиваху, залив и Бока одјекиваху.

Међу задарским Србима

Око четири по подне стајасмо већ у луци задарској. Изађосмо. Председник оде одмах у телеграф. Ми остали, сви у скупу, пођосмо одмах у град, и упутисмо се прво у српску православну саборну цркву, пред којом нас дочека архимандрит Јовић, управник српске православне богословије Калик с неколико професора. Уђосмо у цркву, где наше Друштво испева две-три црквене песме. За време певања придолажаше многи свет у цркву, махом католички.

Ту се нађе одмах и наш г. Бјелановић, уредник „Српског Гласа,“ с неколико Срба, одборника општинских, којима се придружише доцније скоро и сви одборници талијанске народности.

Г. Бјелановић рече нам да гледамо да се мало дуже задржимо, јер председник општине жели да нас на челу целог општинског одбора поздрави са градском музиком. Задар броји 14-15000 становника, међу којима има 4-500 Срба и око сто Хрвата, махом чиновника. У Задру резидује и српски владика, Милаш. Остали су становници махом талијанске народности. У Задру живе Талијани лепо са Србима.

У горњој намери поведе нас г. С. Бјелановић с одборницима кроз задарске улице, на којима нас сви тановници веома симпатично и достојанствено поздрављаху, као и при нашем уласку у град. Пошто разгле-дасмо улице и град, одведе нас у једну дивну кавану, која би с поносом могла стајати у Бечу, па и у Паризу. Ту се расхладисмо ванредним сладоледом, лимунадом, пивом, итд. Брод нас је већ у велико позивао звиждањем. Кад нас светина угледа, загрмеше усклици:

„Живели Срби! Живели Срби из Краљевине!“

И докле се ми, помоћу полиције, мучисмо да уђемо на брод, клицање и узвикивање трајаше непрестано.

„Живели Срби! Живели сви Задрани!“ Наши запеваше, а с обале заорише се још јачи усклици и најбурније пљескање. После друге песме опростимо се с нашим гостима најискреније и најљубазније. Брод диже котве, и отпусти се од обале. Узвици грмеше непрестано, уз махање марама и капа. А кад видеше да брод измиче већ из луке, полете сва светина на бедем тврђаве, све падајући један преко другог, али непрестано кличући.

Извор: Српско наслеђе, број 3

 

You may also like...

1 Response

  1. 5. новембра 2016.

    […] Преузето РАСЕН […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: