Традиција српског гостопримства – како се дочекују гости

Код Срба је симбол гостопримства со и погача, јер се сматрало да и најсиромашнији људи ове намирнице имају у кући

Погача и со

Гостопримство нашег народа води порекло још из прадавних времена када се веровало да је непознати гост некакво божанско биће или дух неког од умрлих предака или уопште дух са натприродном снагом. Из тог разлога су непознате особе – путници намерници – дочекивани са великим почастима и гошћени што је могуће боље, а све у циљу да се та кућа не замери госту, који би се због тога могао светити.

Касније, када су наступила несигурна времена, ратови, ропства и хајдуковања, гошћење путника намерника је било прво из страха, који се постепено претварао у милосрђе: ако је неко гладан, нахрани га, ако га гоне, сакриј га, ако је повређен, превиј га. Указивала се помоћ сваком слабом, болесном или прогоњеном, без питања ко је, шта је и одакле. Рекли би: Севап је или Бог ће ти платити за то.

Симбол гостопримства представљају со и хлеб, јер се сматрало да и најсиромашнији увек располажу овим намирницама, па се и до данас задржао тај обичај да се гости дочекују прво овим послужењем, а тек после осталим: што је бог дао, а домаћин спремио.

 

Знак гостопримства је, у старија времена, била и отворена капија. Обичај је био да се, када домаћин куће или мушкарци из те куће, оду у рат, капија остави отворена све док се они не врате, јер то указује на наду за његов повратак и да је сваки путник намерник добродошао у тој кући.

Са доласком сигурнијих времена, обичај гостопримства се није изгубио, али је попримио различите облике у зависности од краја.

Данас постоји обичај да се каже када у кућу дође неки редак гост или неко ко дуго није посећивао ту кућу: Дај мало ситне проје да поспемо ретког госта или: Дај секиру да засечем праг, да се зна када нам је овај гост дошао у кућу.

 

Извор: Опанак

Оставите одговор