Ликовне монографије које су обележиле 2015.

Публиковање ликовних монографија представља данас, могло би се рећи, духовни трзај уметника, историчара уметности, колекционара и ретких издавача, који се не предају бури и навали осредњости, и индивидуално опонирају надирућем мапирању Србије као заостатка Европе. Некако је постало уобичајено да баш крајем године из штампе излазе монографије о уметницима или уметничким опусима. Десетак њих које су обележиле 2015. изгледају као десетак свећа личног ентузијазма и оптимизма које још тињају.

„Пеђа“

„Пеђа“ је прва монографија о Предрагу Пеђи Милосављевићу (Лужнице, 1908 – Београд, 1987), из пера Здравка Вучинића, у издању Interpress-a и Продајне галерије Београд, за коју су рецензије написали Петар Омчикус и Миодраг Б. Протић, а дизајн урадио Драгољуб Варајић, с правом је понела награду стручног жирија УЛУПУДС-а. Обухвата све периоде живота и стварања и до танчина нам приближава једног од најзначајнијих српских сликара XX века. Квалитетно одштампана, монографија приказује аутора и као сликара, и као врсног акварелисту, цртача, али и мајстора колажа. Књига садржи око 170 репродукција дела, фотографије из личног живота сликара, а штампана је упоредо на српском и енглеском језику.

„Ако у кратким назнакама покушамо да испратимо Пеђин сликарски код, његова хронолошка и значењска размеђа, онда се најпре суочавамо са сложеним распонима творења, које није лако саобразити. Код њега се истодобно уочава враћање старим искуствима и кретња ка новим изазовима. Приметно је смењивање неколико поетичких исказа, неколико важних одредница које у целини дефинишу стилска гибања кроз која је прошао. Визуелна заснованост његових радова је, по правилу, сведена на поетски доживљај, увек са неким додатним промишљањем, са компонентом, која је чинила неизоставно, њему иманентно поимање света слике какву је заговарао. Када се у том светлу сагледа дело Предрага Пеђе Милосављевића, примећује се да је он успоставио потпуну хармонију пласитчког и идејног слоја у чему је важну улогу имао његов истанчани укус који је давао тон целом току стварања“, пише Вучинић о уметнику који је на српску ликовну сцену ступио је 1929. године, у јеку разних трендова, али се ниједном није приклонио. Уметнику који је свој стил назвао „стил човека“ (донео му је Гран при за сликарство на Међународној изложби у Паризу 1937) детаљно га описавши у својој књиги „Између трубе и тишине увек се нешто догађа“.

 „Урош Тошковић, бунтовник гаравог лица и чисте душе“

Једном од највећих цртача из нашег региона посвећена је, пак, монографија „Урош Тошковић, бунтовник гаравог лица и чисте душе“ коју је приредио галериста и колекционар, неодступни ентузијаста Момчило Моша Тодоровић (донирао је збирку уметникових радова Модерној галерији у Ваљеву и галерији Владимир Лековић у Бару), а издала његова „Радионица душе“. Монографија садржи већма старе текстове (из каталога и књига) више аутора: Николе Кусовца, Дејана Ђорића, Бранке Богавац, Анастазије Мирановић, Љубе Поповића, Милића од Мачве, Драгиње Кујовић, Ирине Суботић и Милована Витезовића. Ликовна критичарка Анастазија Мирановић о живој легендији овдашње ликовне сцене концизно пише. „Смрт, распадање, крезубост. Укоченост, онтолошка су стања од којих безуспјешно бјежимо, јер нас она кад тад сустигну, преваре, изненаде. Урош покушава разобличити те страхове директно нас сучељавајући с њима, истовремено хрвећи се и сам с властитим алама“. Отуда атрибуције – ексцентрик, лудак, самотњак. Урош не бјежи од онога од чега бјежи обичан смртник. Он не жели да живи кварљиву/варљиву слику лијепог свијета/живота, већ отворених очију види/црта лице и наличје, анфас, профил и потиљак … он сагледава/живи ствара свеукупност живота.“ Монографија као додатак има и два и по сата видео записа у којима о Урошу говоре Никола Кусовац, Јаков Гробаров и Бата Михајловић. Иначе, Урош Тошковић (Братоножићи, 1932) једини је уметник који је за живота добио поштанску марку са својим ликом!

„Љуба“

Репрезентативну монографију „Љуба“, посвећену академику Љуби Поповићу (Тузла, 1934), објавили су РТС издаваштво, Службени гласник и Париски круг. Луксузно опремљена, хронолошки представља Љубино стваралаштво током седам деценија. Ексклузивна је по томе што се први пут, и код нас и у свету, у њој појављују есеји Љубе Поповића о појединим сликама („Питање хистеричних објеката, 1972, „Атеље“, 1973/74, „Укротитељица“, 1975/76“, Космичка свест“, 1975. и „Лепотица дана“, 1975/76). У њој су сабрани текстови (стари) десет аутора, шест страних и четири домаћа познаваоца Поповићеве уметности: Саран Александријан („Тајно благо младости“ и „Простори немира и страха“, из 2003), Густав Рене Хоке („Човек поново као јединство суштине и тајне уметности“, 1986), Андре Пјер де Мандријарг (1988), Сем Хантер (1974), Рене де Солије („Елементи“, 1981) и Ан Торш („Свет столова и сутерена“ 2014), Срето Бошњак („Записи о Љуби Поповићу“ и „Сликар који шири границе ликовног универзума“, 2014), Никола Кусовац (2005), Дејан Ђорић („Љубин рај и пакао, језа наслада“, 2014) и Милан Комненић („Заветни дар Беклину и Љуби“, „Мала Пијета или тело косимице“, „Ђавоље пећине или дворци над водама“, „Временске гробнице или скривнице живота“, „Понор за анђела“, „Жена таме или црни пламен“, „Чудесна сеанса или путени пир“, из 2006, и „Похвала мајстору“, из 2014).

Своје дилеме, Љуба посве искрено објашњава у есеју о слици „Питање хистеричних објеката“. Каже: „Импресионирам, у то време, сликарством Жана де ла Тура, настојао сам да се на свој начин изборим са снагом светлости. Постављао сам је тако као да се шири из средишта самог стола. Хтео сам да око ње створим сцену са људским ликовима стопљеним у ужасу, бићима опћиненим њеном заслепљујућом привлачношћу. Стигавши до тог ступња, помислио сам да владам ситуацијом. Међутим, изненада, како сам настављао са радом, осетих да у мени расте гнев према самом себи, пошто се ужасавам и одувек сам се ужасавао, понављања и стварања већ виђеног. Захваљујући том унутрашњем бунту почео сам да трагам како изаћи из ћорсокака… Сада, са извесне временске дистанце, могу рећи да је то платно, које је било изложено у Гран Палеу, представљало одлучујући заокрет у мом сликарском развоју до данашњег дана. Испуњено је и ликовима прожетим извесном ружноћом – попут монструма за које сам у детињству веровао да их видим испод породичног стола осветљеног слабом светлошћу свеће“.

Међу 115 репродукција први пут су публикована нека Љубина грандиозна платна, попут триптиха „О материји и смрти у част Џемса Фрејзера“, дугачког чак осам метара. Посебан, документарни део у овој књизи представља филмографија у којој су наведене све тв емисије и филмови о сликару, снимљени за Антенне 2, ТФ1, РТС (ТВ Београд и Студио ваљево), ТВ Политика, Метрополис Арте, БК РТВ Телеком, Тв Кошава, Центар Филм, Objectif lune …

 „Метафотографије Мирка Ловрића“

Монографија о фотографу Мирку Ловрићу (Лучинци, 1935 – Београд, 2013) коју као текстописац потписује Милија Белић, као уредник Весна Данловић, као графички дизајнер Миле Грозданић, а издавач Цлио и Културни центар Београда, сажима идеју, експеримент, ликовност и наративност у форми фотограма којима се маестро српске фотографије бавио у другој половини свог живота посвећеног фото-апстракцији. По дефиницији, фотограм је фотографија без фотоапарата, настала излагањем светлу одређених предмета поставлјених на површину осетлјивог фотографског папира. У фотограму, много више него у класичној или дигиталној фотографији, светлост је све. Он је уникат и не може да се репродукује. Кречући се од једноставних до веома комплексних апстрактних композиција, фотограми Мирка Ловрића предано истражују свет који нас окружује, као и природу самог фотографског медија. Зато је, вештом уредничком руком вођена, монографија, иначе двојезична (српски и француски), подељена на поглавља: Светлопис, Конструкт, Паралелна стварност, На изворима фотографије, Природне вертикале, Светлопис флоре и Последња дела. Текст-омаж уметнику, Милија Белић почиње освртом на историјат апстракције у фотографији, а наставља објашњавајући разлоге за настанак његових фотограма: „Подстакнут извесном нелагодношћу због загушења, претеране потрошње индустријских производа, због масовног депоновања свакојаког отпада, због постепеног нестајања врста, подстакнут забринутошћу еколошким проблемима која се шире на планетарном нивоу а тиче се једноставно буућности и опстанка наше сопствене врсте, Ловрић хоће да види наличје те машинске цивилизације која је себи самој постала претња. У својим фотограмима, славећи првенствено животне облике и снаге нашег окружења, извесно достојанство битка, он нас позива и на размишљање о овим питањима и о данашњем стању друштва, нарочито после недавних озбиљних нуклеарних инцидената и загађења које их је пратило.“

Срећно је решење (уредничко), што свако поглавље почиње Ловрићевим цитатом којим објашњава шта тачно у ком циклусу ради. На пример, уз Светлопис флоре аутор записује: „Ја сам у неким дискусијама са колегама сликарима, који су оспоравали фотографији могућност какву има сликарство, хтео да докажем да се од једног негатива, на основу извесних манипулација апсолутно у складу са уметничком креацијом, може направити безброј секвенци које, у ствари, показују богатство уметничког изражавања у фотографији.“

 „Величковић, цртежи 1965-1975“

Реномирана Галерија Рима у Крагујевцу, колекционара Александра Милојевћа, одважила се на несвакидашњи пројекат представљања опуса једног од неколико наших највећих живих уметника – Владимира Величковића (Београд, 1935). Прво је објавила монографију „Стваралачко компоновање“, с текстом Слободана Лазаревића, а затим започела публиковање уметникових цртежа по деценијама. Најпре је изашла монографија „Величковић, цртежи 1955-1965“, а недавно и њен наставак „Величковић, цртежи 1965-1975“, обе с тесктовима Алена Жуфроа и у графичкој обради Исидоре Николић (по узору на уметникову француску монографију публиковану поводом његове изложбе у Тулузу). Двојезична монографија (српски и енглески) почиње цитатом Леонарда да Винчија („Људи и речи су чињенице. А ти, сликару, ако не знаш да изведеш своје фигуре, налик си оратору који не зна да употреби своје речи“). Следе цртежи из циклуса оратора, жена, хртова у трку, пацова, крмача, птица, кутија, човека који хода. „Када црта `Оратора`, он (Величковић) то ради да бисмо видели оно што није нужно видљиво на лицу неког државника: његову глупост, тоталну неефикасност његове мисли. Он (Величковић) на то упозорава, као да жели да нас заштити од могуће фасцинације: дакле `упозорења`, пре него памфлети, ови цртежи – по мени, својом силовитошћу надмашују Пикасову серију графика Франкови снови и лажи …“, пише Жуфроа. Филозофски есеј Алена Жуфроа, који, иначе, датира из 1996, заправо прати мисао уметника и до сржи анализира дубоку реалност тела које Величковић црта – уживање, фрустрацију, садизам, мазохизам. За разумевање Величковићевог дела, врло је индикативан пишчев закључак: „По Величковићу, сликар цртежом одређује нашу ситуацију у времену и просору, а нама оставља да у њему поново измислимо нашу светлост. Ми то прихватамо, јер без нас сликарство не би постојало: али без њега, шта бисмо друго видели осим рекламних слика наше сопствене заслепљености?“ Сликар нам нуди своје оружје (цртеж) да се освестимо. Писац нам нуди упутства за читање цртежа, а дизајнерка елегантно и интелигентно (додуше позајмљено) решење да нађемо смисао и ред у мноштву идеја и рефлексија.

„Оташевић“

Педантан хроничар свог времена, који измишљајући свог јунака (Илију Димића) онако како то чине писци или стрип мајстори, проговара и о себи, Душан Оташевић (Београд, 1940) је креирао непревазиђено софистицирани уметнички пројекат који је нашао своје место у Фондацији колекцији Трајковић. Поводом пет деценија уметниковог рада, заузврат, Фондација је публиковала монографију „Оташевић“ коју су Славица и Данијел Трајковић сами уредили и сами дизајнирали, а за коју су текстове написали: Ирина Суботић („Хроника уметности учене пародије“), Бранислав Димитријевић („Оташевићеве (социјалистичке) ствари“) и Јован Чекић („Случај акробате Илије Димића“). Посебна вредност ове књиге је што поглавље „Документи“ доноси старе приказе Оташевићевих изложби – Слободана Ристића, Драгоша Калајића, Боре Ћосића, Биљане Томић, Зорана Маркуша, Бојане Пејић, Јована Деспотовића, Ирине Суботић, Милете Продановића, Миће Поповића, Гордане Станишић, Ђорђа Кадијевића… – међу којима су и сви текстови Јерка Денергија који уметника (очигледно) прати од 1965. године када се први пут самостално представио у Галерији Атељеа 212. Тада млади критичар, Денегри примећује оно што ће важити свих ових првих пет деценија Оташевићевог рада: „Оташевић бира неке сасвим обичне, готово тривијалне податке реалности које, међутим, попут сликара поп-арта, не користи у њиховој изворној материјалној конкретности посредством експонирања готовог предмета (нађеног предмета), већ се напротив служи поступком илузионизирања тог истог предмета крајње прецизним и помним исликавањем на плохи или пак самом израдбом одабраног модела-предмета веома увећаних пропорција у материјалу ригорозно обрађеног и потом контрастно обојеног дрвета“. Монографија обилује репродукцијама великог и малог формата с текстом који готово идући до горње и доње ивице читаоца оставља без предаха. Колористички изузетно богати Оташевићеви објекти-слике појачани су благим сенкама (!?), стране с насловима циклуса су такође у „живим“ бојама, тако да књига оставља утисак вишка „дизајна“. Штета, јер велики је труд иза ње који би требало да прати оригиналан опус и надахнуте есејистичке тестове (како нове, тако и старе).

 „Willimon“

Готово да се код нас не може наћи уметница као што је Биљана Вилимон (Нови Пазар, 1951) која се тако страствено и упорно борила да своју медијску личност помири с уметничком и обрнуто. Сада, први пут, у њеној монографији у издању „Цицеро“, кратког наслова „Willimon“, за коју пишу, о њеном тв стваралаштву, Бранислава Џунов („Отварање простора у времену“) и Станко Црнобрња („Неколико речи о мноштву слика и прилика“), о њој лично, Радмила Станковић („Освајање простора“ и „Њиллимон о другима и себи“) и о њеном ликовном раду, моја маленкост („За изгубљеним редом“), можемо пратити целокупан опус, од рада у атељеу до рада у тв-студијима. Биљана Вилимон се смело упушта у испробавање разних техника, од пастела и колажа до сликања према концепту на неконвенционалан начин. Као мултимедијалном уметнику, њој је потреба за уређењем света ближа од бесконачног реаговања на његово безумље – деструкцијом. Цртајући, Биљана дисцилинује ум, контролише руку, изоштрава вид, неда погледу да одлута, нити машти да је занесе. Монографија прати циклусе „Виђења“, „Нити“, „Импулси“, „Кроз црвено“, „Збором памету“, „Yu heads“, „Шут у аут“, „L(j)udi“, „Willimon у Хаосу“, илустроване бројним репродукцијама, и, у другом делу, њене ауторске тв креације (на 3 Каналу , Тв Политици и Тв Студију Б), у чијој су реализацији, на изради сценографија, учествовали Верица Илић, Ивана Лекић и Душан Марковић, као мајстор светла – Ружица Тубић. Иза сложеног задатка дизајнирања великог и разнородног опуса, с мноштвом не само репродукција дела него и кадрова извучених из више од хиљаду тв-емисија са исто толико гостију, стоји Александра Јанковић. Промишљено, маштовито, педантно, речју, креативно, Јанковићева је успела да повеже циклусе да један другог ненаметљиво следе поткрепљујући их фотографијама које је уредио Владимир Поповић, а чији су аутори Небојша Бабић, С. Ж. Зли, Александар Кујучев, Аида Хајдаревић, Мирослав Предојевић, Драган Стошић и Вукица Микача. Наиме, у монографији нема ниједне искључиво документарне фотографије – све су уметничке. Зато се може рећи да смо овом монографијом, за коју су рецензије писали Љиљана Ћинкул и Милета Продановић, коначно, од прве до последње стране, добили и праву уметничку монографију, а не само још једну од монографија о уметницима.

 „Натраг. Божидар Мандић и Породица бистрих потока“

монографија из пера Небојше Миленковића, коју је издао Музеј савремене уметности Војводине поводом истоимене ретроспективе. Ово је књига о једној микро-утопији, јединственој комуни чији чланови неодступно верују да свет у коме живимо може да постане бољи. У пратећем тексту, у коме, чини се да не недостаје ниједан битан биографски детаљ, који нас својим лепим писањем уводи у овоземаљску бајку, Миленковић исцрпно бележи не само настанак комуне него и њена начела која и данас трају. „Основана 1977. на таласу климе великог одбијања када је уметник, песник, перформер и драматург Божидар Мандић (Нови Сад, 1952) напустио родни град и са тадашњом супругом Браилом и њиховом петомесечном ћерком Истом населио се у селу Брезовица подно планине Рудник. Напуштена кућа коју је купио тада је постала средиште еколошко уметничке комуне Породица бистрих потока засноване на поштовању и развијању екологије, хуманизма и културе. Одлазак од људи за Бошка Мандића представљао је најпоузданији начин да се сусретне са собом и то се до данас није променило. Паралелно с конституисањем Комуне, увећавала се и породица Мандић, тако 1978. на свет долази и ћерка Аја а 1980. и син Сун.“ Данас у Мандићевој комуни, с већим или мањим прекидима, живи двадесетак (углавном младих) људи који у Породици проналазе властите начине да политику замене поетиком… Породица је место на ком се подучава индивидуалној култури, хармоничном животу човека и природе, лепом односу са биљкама и животињама, поезији, уметности, ненаративном театру, искрености, храбрости, скромности, једноставности, раду, срећи, тишини, љубави, сађењу лука и кромпира, брању печурака… Почев од 1993. сваког 27. новембра Породица додељује и јединствену Награду Породице бистрих потока појединцима који су се истакли доприносом у очувању природе (Награда се састоји од плакете на дасци, литра изворске воде, килограма црног хлеба и новчаног износа од десет динара), а од 2002. на Руднику се организује и уметнички фестивал Шумес. Монографија, наравно, садржи списак самосталних и колективних изложби Породице, позоришних представа, хепенинга, књига које је написао Божидар Мандић и избор из библиографије. Ова монографија је заправо монографија о филозофији жвота који се не мири с бесмислом и кризом наше цивилизације, о могућој хармонији која почиње од малих ствари које живот значе. Како Божа каже: „Не учимо да глумимо већ да се испољавамо“.

 „Перица Донков: слика као склониште“

Монографија, за коју је текстове писао Милета Продановић, а у едицији уметничких монографија објавила Фондација Вујичић колекција, прати опус угледног сликара у временском распону од тридесет година, од 1985. до 2015.

У монографији се могу прочитати и текстови Јерка Денегрија (из 1988, 1989. и 2002) и Данијеле Пурешевић (2004/2006) који појашњавају и позиционирају Донковљево дело на сцени савремене српске уметности на простору бивше Југославије и данашње Србије. Уз репродукције, књига документовано приказује поставке изложби које акцентују рад овог уметника.

Перица Донков (Мазгош, 1956) се појавио на домаћој уметничкој сцени средином осамдесетих минулог века, а већ крајем те деценије виђен је као један од протагониста новог енформела. Међутим, „Ако је у раним радовима Перице Донкова знак био недвосмислено апстрактан, тек наговештавајући могуће симболичке асоцијације, на сликама насталим крајем завршне деценије прошлог века знак понекад добија препознатљивост, скоро неочекивану у оквирима дотадашње уметникове поетике.“ Пише Продановић. А Данијела Пурешевић, поводом амбијенталне поставке „Glory box“, заправо циклуса монументалних пауса насталих у периоду између 2003. и 2006 године: „Путовање Перице Донкова ка `паусима` и склоништу у ретровизору се очитава као вишедеценијско, спонтано и консеквентно. Наиме, у његовом опусу, између осталог, може да се открије веома изражена, јасно трасирана алхемичарска `оловна жица`, затим стално истраживање међуодноса материје и духа, као и неговање својеврсне „патине сакралног“. Подсетићемо да је Донков утемељио властити стилско-поетски кредо у домену новог енформела – објашњеног као `сликарство знака, геста и материје, по други пут`“. Све што потом Донков буде креирао биће готово палимпсести, с деликатним асоцијацијама на пепео и прах, на пролазност.

„Светозар Радојчић, живот и дело“

Студија у издању Завода за уџбенике, аутора Андреја Вујновића води кроз живот и опус пофесора Светозара Радојчића (1909 – 1978) који је у историју уметности ушао на широка врата 1934. објављивањем докторског рада „Портрети српских владара у средњем веку“. Радојчићева научна определења формирана су под утицајем бечке и руске школе историје уметности. Прве, која се претежно бавила уметношћу Северне Европе, германског дела (ранохришћанском уметношћу, готиком, холандским сликарством, маниризмом и бароком), и сматрала да сваки светоназор ствара другачије стилске назоре. „Нема апсолутних стилских закона као ни апсолутне естетике“, Вујновић наводи Алојза Ригла. Друге, која се бавила византијском и руском метношћу, Блиским истоком, Малом Азијом, Балканом и Италијом. Обиље детаља из живота, школовања и стручног рада краси ову књигу и расветљава Радојичићево тешко пробијање у струци. Станоје Станојевић му је уступио своје картоне с белешкама фресака владара али и савет да не ради каталог портрета јер би то било досадно. Владимир Петковић му је забранио приступ у библиотеку. Милан Кашанин га јесте примио али напомињући да он већ истражује исту тему… Али, „Радојчић је знао да се Петковићева историја уметности изгубила у сакупљачком и описивачком раду“. Театралности баштином усхићене Бечке школе недостајале су чињенице. Петковићевој – проблеми. А њему, по мишљењу Изидора Цанкара код кога је (у Љубљани) требало да брани докторат, али га је професор одбио објашњавајући да му тема није довољно везана за историју уметности, да он историју не зна и, треће, „не могу ја у Љубљани одобрити и штампати тезу из српске историје, да ми се још можда појавите с ћирилицом“. Докторат је одбранио у Прагу код професора Николаја Лвовича Окуњева који је тада једини у Европи предавао „Српску средњовековну историју уметности“. Окуњев је био наследник руске школе историје уметноти, био је истраживач коме је била страна интерпретација и реинтерпретација. Ипак, све што је о византијској уметности научио – било је од Окуњина, сугерише, између осталог, Вујновић. Радојчићев опус чини око двеста библиографских јединица. Међу њима су и књиге од изузетног значаја: „Мајстори старог српског сликарства“, „Старе српске минијатуре“ и „Старо српско сликарство“.

Вујновић Радојчића представља као осетљивог истраживача који ће остати упамћен и вазда цитиран као један од првих историчара уметности који нас је учио учитавању стилских својстава дела чији је узрок промена схватања лепоте. Штета је – а то и Вујновић каже – што није стигао да напише српску средњовековну естетику. Изузетно занимљива књига, питко писана, која се од почетка до краја држи „уверљиве повезаности живота, мисли и уметности“ (до које је професор такође држао), па се чита лако али са задршкам ради промишљања слика-идеја. Јер, у средњем веку слика је утемељена на општеприхваћеној идеји! За тим старим идејама трагали су и модерни уметници. Примећује Радојчић: „У Тајној вечери, која је живописана у Милешеви средином XВИИ века, предмети на столу су слични предметима на Браковим (кубистичким, прим. нов.) сликама“, или, „Афинитет Миливоја Узелца и Лазара Вујаклије према уметности стећака сигурно није површан“.

„Лада“

Књигу-каталог „Лада“, објављену поводом 110 година најстаријег активног уметничког удружења у нас, приредиле су Љубица Миљковић и Наталија Церовић, а издали „Лада“ и Народни музеј. У књизи су представљени чланови друштва, њихове биографије и дела, у три сегмента – „Оснивачи“ (седам уметника: Урош Предић, Ђока Јовановић, Риста Вукановић, Бета Вукановић, Марко Мурат, Симеон Роксандић и Петар Убавкић)), „Свевременици“ (55) и „Савременици“ (37 плус три госта: Радмила Лазаревић, Марко Мусовић и Зоран Кузмановић). Оснивачи су сви „корифеји академског реализма, симболизма, сецесије, пленеризма и импресионизма, а они најдуговечнији, и интимизма и поетског реализма“ пише Миљковићева истичући да њихова највреднија дела чува Народни музеј у Београду, као и да сви заслужују место у пантеону бесмртника. Исти аутор у тексту „Свевременици“ (почиње освртом на дело најстаријег међу њима, Стевана Тодоровића, а следе Ђорђе Миловановић, Ђорђе Крстић, Паја Јовановић, Драгомир Глишић, Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић, Милена Павловић Барили, Ристо Стијовић, Вељко Станојевић „понос београдске уметничке школе“ Петар Лубарда, Марио Маскарели, Живојин Турински, Матија Вуковић, Небојша Митрић, Бата Михајловић, Слава Богојевић, Радомир Рељић, Зухо Думхур…) закљућује да је „заједнички именитељ свих чланова љубав према хуманости, слози и Србији, без обзира на националност, политичко, религиозно, српско или неко друго опредељење“. У сегменту „Савременици“, Наталија Церовић пишући о савременицима окупљеним око словенске богиње пролећа напомиње да уметници постају чланови угледног друштва тек када се изборе за личну афирмацију. Данас су то: Басара, Јармила Вешовић, Никола Вкосављевић, Александар Ђурић, Љубинка Јовановић, Бане Михаиловић, Пепа пашћан, Добри Стојановић, Де Стил Марковић, Дамњан, Слободан Трајковић… Ова невелика књига – која би по значају и бројности чланова „Ладе“ могла бити луксузна монографија, али, на жалост, није, драгоцен је документ за изучавање српске уметности.

Извор: SVETIONICI NAŠE KULTURE Likovne monografije koje su obeležile 2015.

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: