Црногорско огњиште: на изворишту кућне и животне свјетлости

Првобитна архитектура у нашем предајном градитељству, огњишту је давала прецизну позицију. У невеликим просторима, чинило је центар дома, а све около својеврстан кружни ток

Неизоставни сегмент црногорске камене куће је огњиште. Наизглед прост слог оклесаног камена, али од настанка су се знале димензије и ђе да се постави. Не само због грађевинских спецификација: око огњишта и над њим се много тога значајног дешавало.

Са њега се одлазило, због њега долазило и враћало. Бранило се крвљу. Број огњишта значио је и број домова, породица, пушконоша, али и пореских платиша. У употреби су такође изрази “димови” и “оџаци”. Симболизовали су живот, но и супротност се повезивала за израз, у народу је добро познато шта значи – “угашено огњиште”.

На нашим просторима традиција налагања, као основа обитавања, потиче од старосјеђелаца, док су култ ватре донијели стари Словени. Једно од обожаваних бића звао се крес или кресник.

Руси за ватру кажу “огон”, Литваци “угнис”, домицилно древно латинско становништво “игнис”. На санскриту агни значи огањ, уједно је и бог ватре. Заједнички именитељ досељених индоевропских народа са тада затеченим на нашем тлу, можемо рећи је – огњиште!

Првобитна архитектура у нашем предајном градитељству, огњишту је давала прецизну позицију. У невеликим просторима, чинило је центар дома, а све около својеврстан кружни ток.

Домаћица је највећи дио времена проводила уз њега, подмирујући углавном многобројну породицу. Домаћин је госте око те ватре окупљао и уз магичне пламенове бесједио, слушао туђе приче, а све то млађи нараштај ћутке упијао. Играјући се сјенком по каменим зидовима, једном од ријетких забава.

Унутрашњост сељачке куће у Магличу, 1860

Уз огњиште се гуслало, пјесмом су се покољењима преносила умна блага, са кољена на кољено. Све важне одлуке по породицу, братство и племе не ријетко доношене су уз огањ. Ватра је гријала и освјетљавала, жарила котлове – хранила.

Изнад је зими сушено месо, јер једино се тако могло дуго и очувати. Дим се извијао ка дрвеној кровној конструкцији, обавијајући је са чађи, тако је штитећи, а “цаклина” од дугог ложења спречавала пожар. Умјесто гусала, уз огњиште се чујало и новорођенче.

Када би сви полијегали, пепелом су затрпавани комади ужареног дрвета. Њима би се зором распиривала ватра. Знала се та ватра дијелити по кућама. Појавом шибица је и тај обичај ишчезао.

До тада се ватра палила кресањем огњила о кремен камен, а искра се усмјеравала на замотуљак суве траве, маховине, сламе. Понајбоље на “труд”, врсту гљиве са буковог стабла. Доносили би је здизањем са планина.

Пепео се исто намјенски користио. Њиме се прало и дезинфиковало суђе, а испирали се и – зуби, док су жене са процијеђеним пепелом прале косу. Тадашњи козметички препарат звао се “цијеђ”, а коса била веома сјајна.

У пепео се загртале кртоле с кором, те вадиле печене, а тек би се дунуло да се смакне пепео и овај специјалитет био би спреман за појести. Уз комад сира још, хранила су се покољења.

Поред огњишта у углу куће, по правилу постојао је “пепељак” или “оџаклија”, уздигнута удубина у зиду са равном површином на дну. На њу се постављала црепуља са замијешеним хљебом па тијесто поклапало сачем, а сач прекриван жаром.

Пекао се тако хљеб на лаганој температури и мирисом голицао чула увијек гладних укућана. Већином је био кукурузни, а у гладним годинама мљели су се кочањи. Када би се спремио хљеб од бијелог брашна, називао би се “колач”.

Кориштење огњишта захтјевало је опрему: вериге, машице, сач, демироџак, лопата, пувалица или мијех, ражњеви… Конструисан је од лијепо исклесаних комада камена “у квадрат”.

Дно је било за педаљ дубље и од камене плоче отпорне на пуцање, а која се допремала са добро знаних подручја. Као дно се могла користити и утабана земља. Обично се преко у огњиште стављала повећа клада да “држи ватру” током дана кад је народ био за послом.

Називана је “прикладницом”. Промрзли укућани би се грабили за мјесто око ње. Навело ме то и на питање; да је ли је, можда, ријеч прикладно, повезана? Добио сам потврду од етимолога: велики дио се слаже да је настала од двије ријечи “при” и “клада”. При чему је, рецимо, руски “колода”, пољски “клода” и грчки “кладос” – грана.

Но, вратимо се нашем огњишту. Правилно поставити црногорску камену кућу, значило је познавати локалне вјетрове. Како би дим са огњишта могао излазити кроз кров и отворе на листрама.

Димове кућа су бројали и непријатељи, спремајући стратегију напада. Неријетко се у ратовима није ложило како се не би откривали освајачу. Насупрот томе, често је путник намјерник по димовима имао оријентацију.

Инспирацију су у огњишту нашли многи сликари, писци, пјевачи, али и обичан народ. Памтим стихове свог ђеда Андрије Стојанова, учесника ‘свих могућих’ ратова и комитовања, овако је описивао жал за младошћу: “Е, Андрија, Андрија, комитски судија. А сад – ништа. Сједиш крај огњишта”.

Још једна жал постоји данас код нас, поштовалаца традиције, чини се све рјеђих: што мало коме недостају ишчезла огњишта и камене куће наших предака. Небројено њих пропада по ђедовинама. Некад поносне, узалудно чекају одбјегле насљеднике да им се врате.

Желећи дати примјер, кућу предака, стару око 250 год, темељно сам обновио и у њој заложио ватру. Тако угријао и срца мојих родитеља. Волио бих да, овим тестом подстакнем читаоце и остале, да покушају урадити исто.

И у здравље га налагали!

аутор: Златко Вујотић
извор: Vijestionline

Повезани текстови:
Како да декоришете кућу у словенском стилу
Мудрост наших предака: Како се бира место за кућу
Лознички стaри обичaји грaдње куће
Kвадратура круга: Гора на камену
Собрашице – старе дрвене сенице за одмор 

Оставите одговор