Богaтa прошлост Злaтиборa

Споменици материјалне културе говоре о томе да су на Златибору постојала ретка праисторијска насеља из неолитског доба, смештена у густим шумама или поред планинских потока и речица. Остаци ове културе о чијем постојању сведочи орнаментисана керамика, срећу се у пребивалиштима тадашњих људи, пећинама на стрмим висовима, који данас носе назив градине.

 

Први познати становници Златибора били су Илири, односно њихово племе Партини, које је насељавало ширу ужичку околину. По читавом овом крају, изузев у његовом централном делу, оставили су многобројне хумке (праисторијске гробнице), за које у народу постоји предање да су грчка гробља. Од старијих људи може се чути оваква прича: “Овде су некада живели Грци, али једне године када је о Светом Илији пао снег, напустили су Златибор и своје умрле у овим малим гробљима“. Остаци њихове културе – украшена керамика – срећу се у пећинама и на стрмим висовима где су живели. Данас се та места називају „градине“ и на Златибору их има три (чајетинска, криворечка, шљивовачка). У музејској збирци библиотеке можемо видети неке фрагменте грнчарије са карактеристичним шарама утиснутим у глину ноктом. Археолошка истраживања у западној Србији ни до данас нису открила илирска насеља било каквог другог карактера осим ових градина. Стога су њихова култура и живот проучавани искључиво на материјалу из градина и „тумулуса“ (гробница), којих је на Златибору пронађено много на разним локацијама: Криворечка градина, место Вишевина, Кремна, шири терен од Љубиша до Мушвета, Бранешко Поље. (Ђенић, 1983).

Златибор је у време Римљана био у саставу римске провинције Далмације, о томе су на овим просторима оставили сопствена и целој Европи позната обележја. Ради експлоатације ових крајева и за војне потребе изградили су мрежу познатих путева према околним провинцијама (Мачкат – чајетинска градина – река Увац). Римљани су у овом крају оставили знатан број надгробних споменика, који углавном датирају из 2. и 3. века. Највећи број римских споменика налази се у Кремнима, а ту су рељефи инспирисани мотивима из природе и понекад божанством Атисом – у лику лепог младића. Такође су значајни локалитети у Кривој Реци и Гостиљу где се налазе некрополе са надгробним споменицима.

У средњем веку пристижу Словени они су оставили неизбрисив траг у овом крају. Они такође граде утврђења и обнављају градине. На Градцу у Доброселици постоји утврђење, где можемо видети остатке бедема. Сачувани су остаци каменог постоља које је вероватно служило за осматрање. У темељу су нађене животињске кости (вероватно узидане из религиозних побуда) и много другог материјала пронађеног на тој локацији (врх копља, бакарни обруч…).

Приликом формирања српске државе Златибор и град Ужице су припадали жупану Страцимиру, а тек око 1180. године Стеван Немања их је прикључио својој држави. У доба Стевана Немање ови планински, сточарски крајеви, заједно са читавом ужичком околином, били су у саставу области познате под именом Стари Влах. Нешто касније ужички крај је административном поделом издељен на четири жупе: Рујно, Моравицу, Лужницу и Црну Гору. Жупа Рујно се простирала на данашњем Златибору а име највероватније потиче од биљке руј која се данас може наћи у Семегњеву и Увцу. Културни и просветни центар тадашње жупе Рујно био је манастир Рујно (нажалост није сачуван), у коме је радила и једна од првих српских штампарија. У сплету познатих околности које су се одвијале у седњовековној држави после смрти цара Душана, Златибор је често мењао господаре преко Војислава Војиновића, Николе Алтомановића чију власт над овим крајевима потврђује податак да је златиборско село Сјеништа даровао манастиру Хиландару. Кнез Лазар Хребељановић и босански бан Твртко се удружују против овог агресивног господара и 1373. године побеђују га у Ужицу. После победе освојене територије су подељене и том приликом највећи део Златибора припао је српском кнезу, док су остали делови ушли у састав босанске државе (Ђенић, 1983).

Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Златиборска ноћ

Освајањем српске државе Турци су и овде успоставили своју власт делећи Златибор на бегербеглуке, читлуке, кадилуке и кнежине којима су управљали српски кнезови. За време Турака Златибор је делио судбину осталих српских крајева па је у немирним временима био често пустошен. Турци су на свим стратешким местима изградили утврђења за сопствене војне потребе, ханове и џамије, а самим тим индиректно дајући имена простору на коме се налазе у Влаовина у Гостиљу (назив потиче од речи Влах којим су Турци називали хришћане а уједно и Србе), Беглуци у Бранешцима, Турица у Ужицу.

Пламен првог српског устанка, који се у пролеће 1804. године ширио по читавој Шумадији, захватио је и Златибор. Велики број Златибораца прихватио се скривеног оружја из Мустафа-пашиног времена и пришао Михаилу Радовићу, организатору устанка у овом крају. Цео устанак био је у првим борбеним редовима ношен жељом да српски народ стекне слободу.

За време другог српског устанка на Златибору није било већих борби али су Златиборци предвођени Михаилом Радовићем и чувеним рујанским сердаром Јованом Мићићем учествовали у боју на Љубићу и нападу на Ужице. Општа амнестија за београдски пашалук после преговора са Портом обухватала је делове Златибора јер се овим крајем пружала граница између Београдског и Новопазарског пашалука. У оквиру ужичке нахије убрзо је формирана кнежевина Рујно са седиштем у Чајетини, а за сердара проглашен кнежев војвода Јован Мићић из Рожанства чија је биста постављена испред општинске зграде у Чајетини. Овом амнестијом створене су предиспозиције за коначно ослобођење од турског ропства и привредни полет златиборског краја.

Златиборски крај је до мајског преврата био наклоњен династији Обреновића. Краљ Александар I Обреновић је више пута долазио на Златибор где је 20. августа 1893. године подигао чесму на извору Кулашевац који од тада носи назив Краљева вода (Ђенић, 1983).

У првом и другом балканском рату Златиборци су били распоређени у чувеном IV пешадијском пуку „Стеван Немања“, који је припадао Дринској дивизији са којом су однели сјајну победу у биткама код Куманова и Битоља. Нападом Бугара на Србију, IV пук „Стеван Немања“ је био укључен у битку на Брегалници.

Вихор првог светског рата и аустроугарска окупација нису мимоишли ни Златибор. Рат је донео разарања, страдања становништва, заразне болести и године глади. После победе на солунском фронту и ослобођења Златибор је као и цела Србија ушао у састав краљевине Срба, Хрвата и Словенаца а касније краљевине Југославије.

Нападом немачких окупационих снага 6. априла 1941. године на краљевину Југославију, Златибор је дошао под немачку опкупацију али убрзо пламен народно ослободилачке борбе донео је овом крају краткотрајну слободу. Од септембра до новембра 1941. године Златибор је у саставу „Ужичке републике“, једине слободне територије у окупираној Европи. После пада „Ужичке републике“ Златиборски крај се нашао поново под немачком, а затим и бугарском окупацијом коју су пратила материјална разарња, пљачке и стрељања цивила.

После ослобођења успостављена је народна власт у свим златиборским општинама и Златибор је ушао у састав титовоужичког региона. После распада СФРЈ и свих друштвених и политичких дешавања, данас се златиборски крај својим највећим делом припада општини Чајетина (Ђенић,1983).

Извор: Srbiju volimo

Оставите одговор