Алиса – Небо Словена

 

Небо Словена

Киша метеора и бука громова,

невријеме је оседлало коње,

но земљом се разлијеже 

спокој манастира.

Поврх сивих облака су

плаве соколске висине.

Ту, под окриљем неба,

ми смо рођени.

 

Мраз лиже отиске јелена,

Гонећи плијен поваздан,

оштру хладноћу зауздава

ватра по селима.

Мећава, ћерка бијелозубе зиме,

наноси сметове.

Ми смо одгајани овдје,

у оковима снијега.

 

Ми смо осјетили гњев хорди,

Ми смо угњетавани

јармом невјерника,

али у нашим венама

ври небо Словена!

И од обала Чудског језера

до ледене Колиме

земља је која припада нама!

То је све што смо!

 

Они су ковали сјекире иза брда

да сијеку наше главе,

али из оклопа ланаца

проговара руска ријеч!

Од степа до звијезда

Уздиже се бијела војска!

Ми ћемо умријети овдје,

на родној земљи.

превод: Сања Бајић

Оставите одговор