Свет на путевима Немањића

Српски путеви су често и детаљно описивани у средњовековним европским приручницима за трговце и крсташе, а у интересовању нису заостајали ни арапски и османски путописци и обавештајци. Разлог великог интересовања је једноставан: Србија је, како објашњава др Дејан Радичевић, доцент на Катедри археологије Филозофског факултета у Београду, била кључ комуникације Истока и Запада.

Милешева, задужбина краља Владислава, трећа децениха 13. века

Неоправдано се, како указује наш саговорник, сматра да је средњи век време кад су људи мало путовали, јер је то био веома динамичан свет, о чему говори и податак да је Свети Сава два пута обишао Свету земљу, а непрестано је путовао између Србије, Свете Горе, Константинопоља и Солуна.

– Данас то изгледа невероватно, али је у оно време било уобичајено. Нашим путевима тад се крећу у потрази за послом рудари из Саксоније, уметници и знатлије из Италије, најамници из Немачке, пролазе ходочасници из Француске, монаси из Русије, са Синаја и Кипра… – каже др Радичевић.

Сви ови путници су по правилу свраћали у утврђене манастире, удаљене на дан марша, који су поред улоге духовних и образовних средишта били и средњовековни мотели. У њима је могло да се коначи, добије храна, затражи медицинска помоћ, размене корисне информације, а радила је и мењачница. Институција панађура, која се одржала до данас, одблесак је великих средњовековних трговачких скупова крај манастира.

Пештер

– Сведочанство о томе је и настанак града Пријепоља који се први пут помиње као новоизграђени трг испред манастира Милешеве – наводи др Радичевић. – На првобитном тргу уз манастир подигнут на раскрсници Дубровачког, Дринског и Зетског пута завладала је тако неподношљива гужва трговаца и ходочасника да су власти морале да направе нови град.

Кључ успеха и напретка, као и доцније пропасти средњовековне Србије било је њено рудно богатство и саобраћајна чворишта, примамљива и трговцима и освајачима.

– Осим старих римских саобраћајних праваца кроз Србију, тад се развио низ нових који су спајали јадранске луке од Скадра до Дубровника с рударским центрима и трговима – наводи др Радичевић. – Тадашњи свет се није суштински разликовао до данашњег: око српских рудника сребра и злата су ницали тргови, а трговци су тражили путеве којима би стигли пре конкуренције.

По византијском моделу и у Србији су постојале државне комисије за одређивање трасе и начина градње путева. Забушавања није смело да буде јер су квалитет контролисали лично владари. И данас, у народном сећању становника Рашке области опстаје Краљев пут од Скадра, кроз клисуру Лима, преко Пештерске висоравни, који се спушта на Дежеву, Рас (данашњи Нови Пазар) и наставља клисуром Ибра до ушћа у Западну Мораву.

– Српски велики жупани, краљеви и цареви спадали су међу највеће путнике у Србији и проводили су добар део живота на путу – указује византолог проф. др Радивој Радић. – Све до пред крај средњег века они нису имали сталне престонице него су се заједно са двором селили из једне резиденције у другу.

Владарска свита с пратећом војском непрестано се кретала с краја на крај земље показујући становништву да брине о развоју и одбрани сваког дела државе. Крсташке историје, које су писане као војни путни приручници, истичу да скретање с путева и покушај пљачке српских села доноси фаталне последице.

Душанов законик

– Срби имају отровне стреле и кога ране, тај смрти не може побећи – забележио је фратар Арнолд из Либека, додајући да се се српски стрелци брзо и вешто крећу шумама које прате путеве.

Сви српски друмови имали су чуварску службу чији је застрашујући изглед описао византијски дипломата и историчар Нићифор Григора.

– Изненада, искочише неки људи из оних провалија и стена обучени у некакве црне одеће које су биле од вуне и кожа, налик на демонска привиђења. Већина је имала у рукама оружје за бој прса у прса. Неки су рукама имали и самостреле. Међутим, радило се о добронамерним људима који су објаснили да су чувари путева и да им је задатак да спрече сваког ко ради пљачке кришом хоће да дође у оближње крајеве – одахнуо је Григора.

Немањићи су знали да успех државе почива на безбедности трговине, о чему је остао траг у Душановом законику. Члан 118 наглашава: „Трговце који иду по царевој земљи нема право ниједан властелин, нити било који човек силом узнемиравати или приграбити робу“.

Закон је обавезивао да на безбедност путника пазе и успутна села:

– Ако ли не буду ушчували стражу, која се штета, или разбојништво, или крађа и зло учини у том брду у пустоши, да плаћају околна села којима је заповеђено да чувају пут – писало је у Законику.

Српски закони одредили су и строге стандарде за „падалишта“, места где су путници могли да одморе без бојазни да ће бити покрадени, што је позитивно утицало на имиџ земље.

Јован Цвијић

Путеви у средњовековној Србији били су званично категорисани, открио је у старим повељама велики истраживач др Гавро Шкриванић:

– Цестом се означавао онај који је припадао главној путној мрежи, док је појам пут начелно представљао саобраћајницу од локалног значаја. У средњовековним српским повељама налазимо и на назив друм, од грчке речи дромос. Називом колник се обележавао пут којим саобраћају кола – писао је Шкриванић.

Изградња саобраћајница је генерално била државни посао, али неке су финансирале заинтересоване трговачке компаније из приморја. Путеви су грађени и као задужбине, о чему је нађено сведочанство уклесано на каменом крсту у херцеговачком селу Хуму: „Нека се зна како проби Раосав Вукићевић пут за душу материну“.

Безбедност у висини

Рељеф брдско-планинске Србије на граници византијске и папске Европе био је испресецан сноповима саобраћајница које, по правилу, нису ишле речним долинама.

– Средњовековни путеви којима су ишли каравани коња, односно товарна стока, обилазили су дубоке клисуре и мочварне долине, а држали су се страна и планинских гребена – забележио је велики географ Јован Цвијић. – Путеви на висини чували су путнике и караване од одрона, бујица, али и од наоружаних разбојника, који су називани „гусари“. У случају напада на караван, коњи натоварени робом су растеривани да би што мање њих било ухваћено и покрадено.

Средњовековна технологија

Средњовековне саобраћајнице су пажљиво конструисане. Како је открио др Шкриванић, на местима где је пут прелазио преко хумуса основа је израђивана од крупнијег камења пободеног у земљу преко кога је насипан постављан туцаник или шљунак, а на крају танак слој земље ради везивања.

– У брдским крајевима, где је основа била тврда стена, пут је оивичаван већим каменим плочама, а затим насипан ситнијим каменом. Грађене су и ниске широке степенице на које су коњи могли лакше да се ослањају – забележио је Шкриванић.

Извор: Новости

2 Responses

Оставите одговор