Срби задивили Стари континент

Како су западни путописци видели борбу за обнову српске државе на „Блиском истоку Европе“. Историчари великих сила ископали су податке о давно угашеној српској средњовековној држави и племству, а наш народ величали

Бој на Мишару, слика Афанасија Шелоумова

Устанак 1804. и победе Срба изазвале су огромно интересовање Европе за њима тада непознати хришћански народ на Блиском истоку, како су Британци назвали Балкан. Шириле су се егзотичне приче о дивље храбрим људима с тајанственог Оријента, за католичко-протестантску Европу у то време почињао је већ на Сави и Дунаву, који су заратили с огромном османском империјом тражећи своју државу и слободу.

Историчари великих сила ископали су податке о давно угашеној српској средњовековној држави и племству, али нису могли да објасне одакле су се појавили обновитељи Србије. Агенти путописци су се размилели и Срби су постали тема безбројних истраживачких и пропагандних текстова. Из устаничког времена о Србији је највише извештаја агената у војним и дипломатским архивима. Такво је и писмо митрополита Стратимировића кога бечка Дворска канцеларија ангажује као лојалног поданика да сачини извештај о устанку:

– Турци не могу међу Србима тако лако наћи шпиона и стога морају улазити у земљу њихову као у тамну ноћ. Није тако лак посао тачно одредити број бораца међу хришћанима у Србији. Ни из исказа самих Срба и вођа устаничких не може се дознати ништа одређено. Оскудицу у оружју и џебани као и вештину модерног знанственог ратовања надокнађује у Срба храброст и њихов дух.

Кад је Србија, упркос свим очекивањима, успела да избори статус аутономне кнежевине у Османском царству, Европа се страсно посветила истраживању Срба, за које нису знали ни ко су, ни како су вековима преживели на ратној граници хришћанства и ислама, чувајући идентитет без ичије подршке. Бестеселер је постала књига Италијана Бартоломеа Куниберта, који је једно време живео у Србији као лекар књаза Милоша:

– Српски патриотизам је саздан од стрпљења и постојаности. Србин има сасвим прав карактер, он је потпуно флегматичан, и крајње послушан према оним који њим владају, ако они умеју да га лепо третирају. Али ако они хоће да га уплаше или претњама натерају на попуштање, он се лако узруја и пружа најтврдоглавији отпор. Историја српских устанака даје доказе истине за оно што сам тврдио!

Српска епска поезија је тада у Европи поређена с Илијадом и проучавана као преносилац националне историје, државне идеје и као моћна мотивација у борби, јер су гуслари певали у устаничким шанчевима. Саксонски барон Сигмунд фон Хердер, који је 1835. путовао Србијом истражујући руде, у путопису с дивљењем описује гуслара у Неготину:

– Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни али пријатни и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже.

Италијански научник Николo Томазео 1842. у предговору збирке српских епских песама наглашава да их је спевао религиозан, једноставан, храбар и искрен народ.

– Србин је истрајан у пословима које предузме и у обичајима. Обећања су му кратка, али света. Издаја му је одвратна. Веру држе и према непријатељима. Странца никад не варају због користи. Србин је великодушан са својом имовином. Испод части му је да проси. Једе много али једноставно, једноставан је у сваком погледу, али није лукав. Србин не трпи неједнакости које почивају на охолости и частољубљу. Воли ручну радиност, али не трговину.

Србију су почели да обилазе путописци који би обично заволели Србе, чак и кад су се њихове државе бориле против независности Србије. Енглески англикански свештеник Вилијам Дентон је 1862. боравио на Балкану и по повратку објавио књигу „Србија и Срби“ којом је британску јавност упознао с патњама и борбом српског народа. Директно се супротставио Стратфорду Канингу, архитекти британске политике у Источном питању који је инсистирао: „Част Енглеске налаже да користимо наше оружје и трошимо наше благо како бисмо спречили да се турско царство распадне“. Дентон је створио теорију о заједничком генетском пореклу Енглеза и Срба, покушао да уједини Српску православну и Англиканску цркву и изазвао праву ерупцију незадовољства енглеских политичара кад се причестио у Студеници.

Ниједној европској монархији није се допадала српска упорност да сами организују и управљају државом коју су створили својом крвљу. То се најбоље видело у време доношења Сретењског устава, који је свим Србима гарантовао грађанска права, што је изазвало бес феудалних владара од Москве, преко Цариграда и Беча, до Лондона. С друге стране, Србију су почели да идеализују народи који су тежили демократији, националном уједињењу и ослобођењу.

Срби су се допали ратничким Прусима који су ставарали немачку нацију. Млади официр Ото Дубислав фон Пирх обишао је Србију 1829. и оставио детаљан извештај о земљи и њеним становницима који су га фасцинирали једноставношћу и невероватном радозналошћу да чују новости из далеког света:

– Весело расположење не напушта Србина готово никад. Свуда се изражава наклоност ка дружењу и гостољубивости. Србин има, уопште говорећи, много смисла за учтивост и пристојност.

Пирх је описао конак књаза Милоша као државни штаб јер у њој као чланови домаћинства живе и раде најобразованији млади Срби тог доба, државна елита предвођена Димитиријем Давидовићем. Он их описује као полиглоте и полихисторе посвећене стварању модерне Србије.

– Налазимо овде способност, припрему за образовање, за законски поредак, што све има да послужи као пример и као подршка околним покрајинама. У томе лежи значај Србије – закључује Пирх.

Немачки историчар Едуард Арнд је анализирао српску навику да често свргавају вође, што је било саблажњујуће за строго хијерархијске полуфеудалне режиме:

– Српски народ се одликује својим солидним политичким карактером. Он је захвалан за услуге које му се учине, али он поседује у исто време осећање свога бића и своје слободе, да не би дозволио да постане слепо оруђе својих кнежева. Он налази пута и начина да им по потреби стави брану.

Мађаре су такође инспирисали успеси Србије јер су хтели да се ослободе патроната Хабзбурга и обнове сопствену националну државу.

Зато дипломата и историчар Венијамин фон Калај надахнуто пише:

– И мину време светлости, нестаде средњовековне српске државе па се чинило као да је српски народ дефинитивно збрисан из реда осталих народа. Али у почетку најновијег доба привлачи нашу пажњу таква појава, којој равне не може да покаже историја света. После столетног робовања буди се један народ и издиже до народне самосвести. Прост народ, својом снагом, и без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских традиција, одушевљен инстинктом патриотизма годинама јуначки продужује борбу противу много надмоћније турске силе. Овај прост свет постаде толико способан да опет буде народ и да себи створи независну државу која одговара модерним захтевима. То су Срби извојевали почетком 19. столећа својом револуцијом, у којој су истрајали да се морамо дивити. Зато они из своје прошлости могу црпсти веру у будућност, и зато им је историја од општег интереса за друге народе.

ЗЕМЉА ПОНОСНИХ ЉУДИ

НЕМАЧКИ официр, правник и путописац Густав Раш је више пута половином 19. века пропутовао Србију коју је сматрао народном републиком.

– Србину, који своје министре и намеснике зове по имену, коме је други елеменат демократског тројства, једнакост, највише у крв ушла, који за себе самог каже сваки је Србин племић, сасвим је страна свест коју у Немачкој осећа нижи према вишему. Србин општи са министром, са начелником, са сенатором и државним саветником једнако као са својим суседом. Бирократска надутост и дубока понизност, то су у „земљи свињара“ непознате ствари – забележио је Густав Раш.

НЕМА СРБИНА СЛУГЕ

СРБИЈА је у 19. веку била симбол борбе за слободу и у њене ослободилачке ратове ишли су многи страни добровољци. Један од италијанских гарибалдинаца, који је 1876. ратовао за слободу Србије, Ђузепе Барбанти, написао је у својим успоменама:

Нема Србина слуге. Све слуге су странци: Грци, Румуни, Бугари, Немци, Цинцари и Хрвати. Србин ће и мучно живети, али не може да се потчини вези слепе покорности и такозваним понижавајућим занимањима. Да човек остане здрав, требало би да буде строго умерен, као овај свет. Већина се овде задовољава са тањиром куваног, јако забибереног јела. Моје срце јеца и тужи што морам да напустим овај добри и красни свет.

Борис Субашић

Извор: Новости

Оставите одговор