Срби задивили Стари континент


Како су западни путописци видели борбу за обнову српске државе на „Блиском истоку Европе“. сторичари великих сила ископали су податке о давно угашеној српској средњовековној држави и племству, али нису могли да објасне одакле су се појавили обновитељи Србије.
Бој на Мишару

Бој на Мишару, слика Афанасија Шелоумова; фото: Википедија

Устанак 1804. и победе Срба изазвале су огромно интересовање Европе за њима тада непознати хришћански народ на Блиском истоку, како су Британци назвали Балкан. Шириле су се егзотичне приче о дивље храбрим људима с тајанственог Оријента, за католичко-протестантску Европу у то време почињао је већ на Сави и Дунаву, који су заратили с огромном османском империјом тражећи своју државу и слободу.

Историчари великих сила ископали су податке о давно угашеној српској средњовековној држави и племству, али нису могли да објасне одакле су се појавили обновитељи Србије. Агенти путописци су се размилели и Срби су постали тема безбројних истраживачких и пропагандних текстова. Из устаничког времена о Србији је највише извештаја агената у војним и дипломатским архивима. Такво је и писмо митрополита Стратимировића кога бечка Дворска канцеларија ангажује као лојалног поданика да сачини извештај о устанку:

– Турци не могу међу Србима тако лако наћи шпиона и стога морају улазити у земљу њихову као у тамну ноћ. Није тако лак посао тачно одредити број бораца међу хришћанима у Србији. Ни из исказа самих Срба и вођа устаничких не може се дознати ништа одређено. Оскудицу у оружју и џебани као и вештину модерног знанственог ратовања надокнађује у Срба храброст и њихов дух.

Кад је Србија, упркос свим очекивањима, успела да избори статус аутономне кнежевине у Османском царству, Европа се страсно посветила истраживању Срба, за које нису знали ни ко су, ни како су вековима преживели на ратној граници хришћанства и ислама, чувајући идентитет без ичије подршке. Бестеселер је постала књига Италијана Бартоломеа Куниберта, који је једно време живео у Србији као лекар књаза Милоша:

– Српски патриотизам је саздан од стрпљења и постојаности. Србин има сасвим прав карактер, он је потпуно флегматичан, и крајње послушан према оним који њим владају, ако они умеју да га лепо третирају. Али ако они хоће да га уплаше или претњама натерају на попуштање, он се лако узруја и пружа најтврдоглавији отпор. Историја српских устанака даје доказе истине за оно што сам тврдио!

Српска епска поезија је тада у Европи поређена с Илијадом и проучавана као преносилац националне историје, државне идеје и као моћна мотивација у борби, јер су гуслари певали у устаничким шанчевима. Саксонски барон Сигмунд фон Хердер, који је 1835. путовао Србијом истражујући руде, у путопису с дивљењем описује гуслара у Неготину:

– Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни али пријатни и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже.

Италијански научник Николo Томазео 1842. у предговору збирке српских епских песама наглашава да их је спевао религиозан, једноставан, храбар и искрен народ.

– Србин је истрајан у пословима које предузме и у обичајима. Обећања су му кратка, али света. Издаја му је одвратна. Веру држе и према непријатељима. Странца никад не варају због користи. Србин је великодушан са својом имовином. Испод части му је да проси. Једе много али једноставно, једноставан је у сваком погледу, али није лукав. Србин не трпи неједнакости које почивају на охолости и частољубљу. Воли ручну радиност, али не трговину.

Србију су почели да обилазе путописци који би обично заволели Србе, чак и кад су се њихове државе бориле против независности Србије. Енглески англикански свештеник Вилијам Дентон је 1862. боравио на Балкану и по повратку објавио књигу „Србија и Срби“ којом је британску јавност упознао с патњама и борбом српског народа. Директно се супротставио Стратфорду Канингу, архитекти британске политике у Источном питању који је инсистирао: „Част Енглеске налаже да користимо наше оружје и трошимо наше благо како бисмо спречили да се турско царство распадне“. Дентон је створио теорију о заједничком генетском пореклу Енглеза и Срба, покушао да уједини Српску православну и Англиканску цркву и изазвао праву ерупцију незадовољства енглеских политичара кад се причестио у Студеници.

Ниједној европској монархији није се допадала српска упорност да сами организују и управљају државом коју су створили својом крвљу. То се најбоље видело у време доношења Сретењског устава, који је свим Србима гарантовао грађанска права, што је изазвало бес феудалних владара од Москве, преко Цариграда и Беча, до Лондона. С друге стране, Србију су почели да идеализују народи који су тежили демократији, националном уједињењу и ослобођењу.

Срби су се допали ратничким Прусима који су ставарали немачку нацију. Млади официр Ото Дубислав фон Пирх обишао је Србију 1829. и оставио детаљан извештај о земљи и њеним становницима који су га фасцинирали једноставношћу и невероватном радозналошћу да чују новости из далеког света:

– Весело расположење не напушта Србина готово никад. Свуда се изражава наклоност ка дружењу и гостољубивости. Србин има, уопште говорећи, много смисла за учтивост и пристојност.

Пирх је описао конак књаза Милоша као државни штаб јер у њој као чланови домаћинства живе и раде најобразованији млади Срби тог доба, државна елита предвођена Димитиријем Давидовићем. Он их описује као полиглоте и полихисторе посвећене стварању модерне Србије.

– Налазимо овде способност, припрему за образовање, за законски поредак, што све има да послужи као пример и као подршка околним покрајинама. У томе лежи значај Србије – закључује Пирх.

Немачки историчар Едуард Арнд је анализирао српску навику да често свргавају вође, што је било саблажњујуће за строго хијерархијске полуфеудалне режиме:

– Српски народ се одликује својим солидним политичким карактером. Он је захвалан за услуге које му се учине, али он поседује у исто време осећање свога бића и своје слободе, да не би дозволио да постане слепо оруђе својих кнежева. Он налази пута и начина да им по потреби стави брану.

Мађаре су такође инспирисали успеси Србије јер су хтели да се ослободе патроната Хабзбурга и обнове сопствену националну државу.

Зато дипломата и историчар Венијамин фон Калај надахнуто пише:

– И мину време светлости, нестаде средњовековне српске државе па се чинило као да је српски народ дефинитивно збрисан из реда осталих народа. Али у почетку најновијег доба привлачи нашу пажњу таква појава, којој равне не може да покаже историја света. После столетног робовања буди се један народ и издиже до народне самосвести. Прост народ, својом снагом, и без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских традиција, одушевљен инстинктом патриотизма годинама јуначки продужује борбу противу много надмоћније турске силе. Овај прост свет постаде толико способан да опет буде народ и да себи створи независну државу која одговара модерним захтевима. То су Срби извојевали почетком 19. столећа својом револуцијом, у којој су истрајали да се морамо дивити. Зато они из своје прошлости могу црпсти веру у будућност, и зато им је историја од општег интереса за друге народе.

ЗЕМЉА ПОНОСНИХ ЉУДИ

НЕМАЧКИ официр, правник и путописац Густав Раш је више пута половином 19. века пропутовао Србију коју је сматрао народном републиком.

– Србину, који своје министре и намеснике зове по имену, коме је други елеменат демократског тројства, једнакост, највише у крв ушла, који за себе самог каже сваки је Србин племић, сасвим је страна свест коју у Немачкој осећа нижи према вишему. Србин општи са министром, са начелником, са сенатором и државним саветником једнако као са својим суседом. Бирократска надутост и дубока понизност, то су у „земљи свињара“ непознате ствари – забележио је Густав Раш.

НЕМА СРБИНА СЛУГЕ

Србија је у 19. веку била симбол борбе за слободу и у њене ослободилачке ратове ишли су многи страни добровољци. Један од италијанских гарибалдинаца, који је 1876. ратовао за слободу Србије, Ђузепе Барбанти, написао је у својим успоменама:

Нема Србина слуге. Све слуге су странци: Грци, Румуни, Бугари, Немци, Цинцари и Хрвати. Србин ће и мучно живети, али не може да се потчини вези слепе покорности и такозваним понижавајућим занимањима. Да човек остане здрав, требало би да буде строго умерен, као овај свет. Већина се овде задовољава са тањиром куваног, јако забибереног јела. Моје срце јеца и тужи што морам да напустим овај добри и красни свет.

Борис Субашић

Извор: Новости

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. MILIJASUZOVIĆ каже:

    OVAJ TEKST PROČITAJ DVA TRI PUTA PA SE ZAMISLI KOLIKO ĐUBRETA JE NANEŠENO NA SRBIJU. SREĆA JE ŠTO SRBIJA ĆE OTRESTI TO SA SVOJIH LEĐA.

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.