Све је то рокенрол

Прича о акцијама Државне безбедности на рок сцени у време Тита и Милошевића

Постоје припадници Служби државне безбедности који су спремни да проговоре о акцијама у којима су учествовали за време Титовог и Милошевићевог режима.

Једну од најспецифичнијих прича има некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбедности Живан Велисављевић који је пензионисан почетком 1990. године указом тадашњег председника СФРЈ.

СФРЈ

Велисављевић данас живи у својој породичној кући у родним Лојаницама, у близини Шапца. Његова кућа је далеко од онога како би јавност замишљала домове пензионисаних шпијуна. Овде нема високих зидова, гвоздених врата која се отварају даљинским управљачем и добермана чувара. Па ипак, иако је Велисављевићева кућа као једна од многих у овом крају, у њој постоји нешто по чему се разликује.

На брижљиво уређеном тавану, Велисављевић има колекцију од неколико хиљада ЛП плоча искључиво забавне и рок музике настале у СФРЈ. На питање да ли је дискофил, Велисављевић каже да му те плоче нису за разоноду већ да су му средство за рад. Штавише, Велисављевић нам открива да ниједну од ових плоча номинално не може да отуђи јер му их је Ресор државне безбедности дао на реверс.

Операција Миљацка

Велисављевићев ангажман у служби почео је 1968. године. Студентске демонстрације су озбиљно уздрмале Тита. Иако је успео да их умири, Тито је примећивао да се стално појављују нова жаришта. У том тренутку Тито је тек био привео крају кризу око Брионског пленума а одмах се појавила студентска криза и инвазија на Чешку и било је потребно пацификовати барем један од фронтова. У том циљу Тито је на тајном састанку дискутовао о томе који се фронт може прво решити. Вељко Влаховић је предлагао да СФРЈ набави атомску бомбу која би јој била гарант суверенитета, Едвард Кардељ је помињао приближавање НАТО пакту а Стане Доланц је изашао са најбизарнијим предлогом. Доланц је наиме објаснио како је ЦИА користећи музику бендова снажно ослоњених на хедонизам и употребу опојних дрога успела да отупи борбену оштрицу студентских протеста у Америци и да бројне прогресивне младе људе претвори у безопасне кловнове без јасне револуционарне идеје.

Доланц је сматрао да се тако нешто може урадити и са нашом омладином. Вељко Влаховић је сматрао да су наши млади људи здравији и зрелији од америчких, али Тито је бивао све више забављен Доланчевим предлогом. На крају је Доланцу дато зелено светло а операција је добила кодно име “Миљацка” по реци у Сарајеву пошто је Тито сматрао да је рат добијен у Босни и да све нове битке треба почињати оданде. Миљацка је изгледала као најурбанији топоним у тој републици.

Доланц је у сарадњи са својим најближим повереницима Срданом Андрејевићем и Обрадом Ђорђевићем изабрао младог Живана Велисављевића да води Миљацку. И Велисављевић је водио ову операцију пуне 22 године.

“Први регрут природно био ми је Горан Бреговић. Са њим није било проблема, он је волео и идеју југословенства и секс и дрогу, тако да смо се лако договорили”, сведочи Велисављевић. “Са Бреговићем сам чак примењивао и један систем који је Служба користила са криминалцима-омогућавала им је да краду у иностранству а да добијају склониште у Југославији у замену за обављање понеког посла за нас. Тако сам и ја омогућавао Бреговићу да краде стране песме, да их објављује овде као своје, а да у њима пропагира оно што је нама било потребно.”

Здравко Чолић већ није био тако једноставан за регрутацију.

Самит у Скендерији

“Здравко Чолић је био изузетно талентован извођач и њега нисмо могли да регрутујемо тек тако. Он није имао ништа против нас али није желео да икоме ишта дугује” Ипак, када је ухапшен у Охриду због размењивања девиза, Велисављевић је у томе видео своју прилику. “Обишао сам га у затвору у Охриду и договорили смо се за петнаест минута.”

У Велисављевићевом одељењу у ресору државне безбедности наступила је хистерија када су сазнали да је Чола регрутован. А онда се појавила паника када су схватили да су му потребне велике хит песме. Део Службе је сумњао у Корнелија Ковача, и одлучено је да цела југословенска поп сцена стане иза Чолића.

“Направили смо тајни састанак једне ноћи у Скендерији. Шест млазних авиона РВ и ПВО је довезао све кључне поп композиторе код нас. Били су ту Арсен Дедић, Ђорђе Новковић, Корнелије Ковач, Бојан Адамич, Жика и Радован из Зане, Момчило Бајагић, мали Злаја Арсланагић из Црвене Јабуке, Изток Турк, Јасенко Хоура, Јура Стублић, Владимир Дивљан, Зоран Лесендрич и многи други.”

“Сместили смо их у Скендерију. Седели су потпуно неприпремљени шта их чека. Онда сам ја изашао за говорницу, осетио сам се као Тито, и рекао им да је свако дужан да припреми по једну песму за Чолин повратнички албум.”, Велисављевић ни данас не може да сакрије усхићење.

Екипа композитора је потом враћена авионима у своје градове и започет је рад на песмама. Међутим, у Служби је завладала нервоза пошто се толики број људи није могао безбедносно контролисати, тако да су се на крају определили да ипак Бреговић уради цео албум како песме не би исцуреле у јавност.

“Чолићев повратнички албум је у једном тренутку деловао као да ће бити највечи албум у историји поп музике. Чинило се да ће ово бити за Чолића оно што је “Смиле” био за Беацх Боyсе, а ми то нисмо смели да дозволимо, Чола је био потребан Југославији у том тренутку, и на крају је све решио Брега.”

МИГ 21

Ратне траке

Служба државне безбедности је вила задужена и за припремање концептуалних албума који су имали функцију да се заврте у етру у случају рата, па чак и нуклеарне апокалипсе. “То су тзв. Албуми судњег дана, тако смо их звали у служби, на њима су снимљене последње песме на свету, песме уз које је овај народ требало да преживи нуклеарну зиму.”

На песмама је радио сам крен југословенске сцене, у сарадњи са тимом психолога. “Има неких љубавних песама које смо тестирали на животињама. И заиста када би им песма била пуштена, оне су их наводиле на парење кроз лучење одређених хормона. Такве песме у принципу су прављене за случај да у бункерима после нуклеарног рата морају да се људи стимулишу на продужавање расе.”

“Пустити такву песму у етар у регуларним околностима је кривично дело. Ти снимци се налазе у сефу Начелника СДБ дан-данас.” Велисављевић нерадо говори о овим песмама. Ипак, после великог наваљивања рекао је да је неке од њих писао Кики Лесендрић а да их певају Зана Нимани, Ања Рупел и Марина Перазић. Када смо га упитали, личе ли те песме на њихове раније радове, Велисављевић се осмехнуо и лаконски одговорио, “Денис и Денис су за ово вртић…”

Двоструки агенти

Велисављевић каже да се у својој пракси само једном срео са двоструким агентом. То је био случај Изтока Турка, вође и главног аутора групе Видеосеx. “Изток је радио за нас. Негде у време албума “Лацримае Цхристи” контактирала га је немачка служба БНД. Он је желео да прекине контакте са њима али ми смо инсистирали на томе да их он настави.” Како се приближавао распад Југославије, Велисављевић тврди да се и Туркова лојалност померала ка Немцима. “Нисам сигуран да је Турк издао Југославију, мислим да јој је био лојалан до самог краја, али како је време одмицало све мање и мање. О томе говоре његови неуспели покушаји да са Видеосеxом сними песме на енглеском”

Снимање песама на енглеском је по Велисављевићу било смишљена провокација у самим центрима немачке обавештајне службе како би се колонијализовала југословенска музичка сцена. “Они су желели да маргинализују наше бендове тиме што су их наговарали да снимају на енглеском чиме су их одвојили од домаће публике, а нису добијали праву шансу на иностраној сцени. На сву срећу, то им је успевало код алтернативних бендова. Ми смо Брегу, Чорбу и Азру држали под гвозденим стиском.”

“Албум Дивљих јагода на енглеском био је класична завера МИ6. Њих је као своје агенте у том периоду држао озлоглашени Ентони Монктон. Он је почео своју каријеру као рокенрол оперативац за СФРЈ да би на крају завршио службујући у Београду.” На сву срећу. ДБ је имао свог адута у групи. “Ален Исламовић је био наш човек и разарао је енглеску каријеру Дивљих јагода изнутра. Он је био здрав елемент у тој групи, и зато смо га и наградили местом певача у Бијелом дугмету.”

Велисављевић себе и данас сматра Југословеном. Он верује да су саме републичке службе државне безбедности радиле против заједничке државе, чак и у домену рокенрола. “Јасенко Хоура је био човек хрватске републичке Службе. Неколико пута сам им слао дописе да нам га ставе на распологање у савезној служби јер је талентован музичар, а они су одбијали и смишљали неке формалности. Одговорно тврдим да је његова песма “Мојој мајци (задња ружа Хрватска)” масло загребачког одељења.”

“Нема невиних”, наставља Велисављевић, “када смо приметили да се бог и црква често помињу у песмама Пилота, привели смо Лесендрић Зорана да видимо о чему се ради. Током ноћи јавио нам се шеф београдског одељења и рекао нам да је он њихов. Ми смо морали да га пустимо. Ја сам тада схватио да свака републичка служба има свој бенд.”

Ибарска магистрала

“Рата не би било без пропаганде и бендова попут Прљавог казалишта”, наглашава Велисављевић. Он сматра да је наивно очекивати да је борба између тајних служби била ишта питомија на пољу рок сцене него на другим пољима. “Сценарио Ибарске магистрале је први пут примењен на Крцуну, а други пут на Дражену Ричлу.” Велисавлљевић одговорно тврди да у саобраћајној несрећи члана Црвене Јабуке нису чиста посла. “Злаја је убрзо напустио бенд, он је био анђео, један од мојих најдражих оперативаца, прави Југословен”, каже Велисављевић. “Мислим да ће бити занимљиво ако Жера икада проговори, он зна целу причу.”

Садашња сцена

Велисављевић не прати садашњу сцену од када се пензионисао. Ипак оно што види по телевизији и Интернету му не улива поверење. “Доста талентованих људи је отишло у народњаке, а на рок сцени доста бендова пева на енглеском, а то ништа не ваља. Сцена је била много боља док је ДБ контролисао јер ми смо и креативно помагали кад је наилазила криза.” Велисављевић се поноси податком да је ДБ за песму “Липе цвату” ангажовао чак три професора Музичке академије и једног професора књжевности да помогну Бреговићу да је осмисли. “Данас више нема такве амбиције, нажалост. Плашим се да ДБ више не контролише ни оне бендове које је сам основао.”

извор: Курир

Оставите одговор