Како је то видео Мика Антић…

Питају се људи, каква су чуда ти палиндроми? Јесу ли то неки божански трагови у језику, како се мисли на мистичном истоку? Јесу ли нека ђавоља мешетарења – како кажу на деструктивном западу? Јесу ли то неке магије и враџбине, или су само просте играрије, језичке егзибиције и маштарије?

Мика Антић је објаснио суштину: Палиндроми јесу божански трагови, исти они који у детету буде играрије, у човеку чувају дете-морнара увек спремног за нове маштарије.

ДРУГА СТРАНА ВЕТРА


Можда и не знаш:
Сви на свет дођу
са неком звездом што је пала.
Море је опна кроз коју прођу
на другу страну огледала.

И животу се сасвим предају
и небо забораве док овде бораве,
а у ствари се само огледају
у својој вечности,
у чуду неком
блиставом,
огромном
и далеком.

И мисле да су на земљи само,
а једнако су и ту и тамо.

Кад људи остаре – оду у пензију,
а морнар – у неку другу димензију.

Морнар не умире.
Он мирно оде
на ону страну неба и воде
у нешто слободније од слободе.

Њему не објасне,
њега не уче
како кроз светлост да се провуче.

Дошло је време да се сетиш
чиме би могао да пролетиш
бар један метар,
бар пола метра
на ону страну муње и ветра.

Размишљао сам хиљаду дана:
одкуда ветру друга страна ?
Одкуда наличје свему што знамо ?
Можда га и ми сами имамо ?

Можда још негде исти постојим,
са мојом душом и ликом мојим ?

Зар нисмо са исте звезде сишли ?
Зар нисмо са исте светлости дошли ?
Због чега смо се мимоишли ?

Једном, кад сам се у небо дизао,
на пола пута све сам схватио.
Што не бих друкчије брзину стизао ?
Зашто се не бих унатраг вратио ?

У себи сам се засмејуљио:
да, најзад сам се опасуљио.
Нема ту враџбина, о, бели свете:
Треба поново бити дете.

Подарио сам нежност свим стварима.
Постао луђи од свих априла.
Био сам једини међу морнарима
коме су из главе израсла крила.

Шта вреди да неко снове плете ?
Чиме да плете и уплете
ако не постане поново дете ?

Сад имам одговор како се стиже
самоме себи мало ближе,
унутра негде где су нам кости
златне од лудости
и од младости.

Сад имам одговор како да роним
дубоко у своје бистро око
и да у души нежно зазвоним
и волим
и верујем дубоко.

Дубље од светлости.
Дубље од Свемира.
Дубље од својих тајни и немира.

Дубље од свога најдубљег сна.
Дубље од свога најдубљег дна.

Само морнари и звезде знају
да вечно намигују и вечно трају
да време узјашу,
да светлост јављају,
да живот као разред понављају
и да се стално, стално обнављају.

Посада вољно !
Буквар у руке !
Свако да научи до прве луке
како се пише са обе руке:

“Није ми досадно.
Ја сам радознао
да дознам, све што нисам дознао.”

Оставите одговор