Животарење и постхумнија

Често чујемо како је друштво криво
због тога што многи великани за живота
нису били схваћени и прихваћени.
Као да великанима смета живот
да би били препознати,
а друштву треба нечија смрт
да би га схватило и прихватило.
Али ту су челни људи институција
који их увек постхумно,
између тренутка смрти и сахране,
препознају као великане и наложе друштву
да их схвати и прихвати.
Зато су великани после смрти
благо којим се друштво поноси,
а челни људи су на челу институција…
зато што умеју да препознају када треба
и зато што знају да располажу са благом.

Далибор Дрекић

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: