Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска

Живи једна љубав у стварности и уметности – залогу вечног живота. Љубав између прелепе Вере Павладољске и великана поетске речи Матије Бећковића обзнањена је једном на почетку, свима и без стида. ‘Пре много година, док смо били млађи, а песник сасвим млад’ – присећа се академик Предраг Палавестра, нашао сам се у Ваљеву, када је Матија Бећковић у томе граду први пут јавно говорио своју поему ‘Вера Павладољска’.

Матија Бећковић, Фото Марина Лопичић

Вера је била љупко и мило девојче са управо завршеном средњом школом, запослена у великој ваљевској творници на споредном административном послу, чиме је зарађивала за живот и помагала мајку. Бећковић се већ био уписао на факултет у Београду и почео да објављује стихове… У ваљевској библиотеци приредили су тога дана књижевно вече на које су позвали Десанку Максимовић и неколицину београдских писаца, а њима се, на лицу места, као локална песничка нада и најдаровитији ваљевски ђак, придружио и млади Бећковић.

Матија Бећковић и Вера Павладољска

Кад је на њега дошао ред, стао је пред публику и гласно изговорио име и наслов песме: Вера Павладољска, на шта је у дворани настао незадржив жамор. Девојка тога имена седела је у гледалишту и као месна лепотица била добро знана свеколикој публици. Седела је до Десанке и од изненађења и стида треперила као танка руска бреза на поветарцу, док ју је Десанка ћутке миловала по руци, а Матија свету громко објављивао своју љубав…’

‘Вера Павладољска’, љубавна песма настала у песниковој младости, објављена је заједно са својим панданом: ‘Кад дођеш у било који град’, написаној након Верине смрти, са поентом блиском Змајевим ‘Ђулићима’ и ‘Ђулићима увеоцима’, у својеврсном монографском издању уз репродукције слика сомборског сликара Драгана Стојкова, у издању Матице српске.

Стихови објаве љубави претходе декрешенду потоњих у којима такође проговара емоција али она коју производи туга за изгубљеном драгом. Али, то је и поема ‘поново откривене и касне љубави’, јер истинска љубав не умире телесним одласком, већ, чини се, као да се појачава.

Емоција усељена у песму изазиваће трептај душе и код будућих читалаца, а енергија заљубљених давних, попут Лазе Костића, и савремених поета као што је Матија, трајни је подстицај за сликара Драгана Стојкова, који слути да реч тек у дослуху са сликом, оном која је суштински допуњује, добија своје пуно значење.

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град случајно буде Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим си морао доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знао да постоји
И зна и град у који си дошао.
Кад дођеш у било који град
Одакле било
Из Вељег Дубоког или Колашина
Или ниоткуд сасвим свеједно
Код одеш од своје куће
Било куда
Само да што пре одеш
И дођеш у било који град
Рецимо у Ваљево
Кад год да дођеш
Доћи ћеш врло касно
Јер се дуго путује
Док дође у твој живот
И ту се заувек заустави
Она која је према теби кренула
Из велике даљине
Однекуд из Руског Јерусалима
Са Кавказа из Пјатигорска
У коме никад није била
И звала се како се звала
Рецимо Вера Павладољска
И изгледала како је изгледала
Како више нико на свету не изгледа.
Код дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Јер градови су увек далеко
И у њих се долази из даљине
А свако путовање се одужи
Јер сви мисле једино о повратку
Мада повратка нема
А ко год одлучи да путује
Мора кренути једног дана
А кад год крене
Кренуће у оно доба
У које увек неко креће од куће
Обично у недељу
Кад си и ти кренуо
А кад год је недеља
Најчешће си у неком другом граду
А у којем год да будеш
Рецимо у Ваљеву
Биће то једини град
У коме си одувек био
И чим си чуо њено име
И пре него што си је срео
Одувек си је знао
И волео већ вековима.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад додјеш врло касно у било који град
Ако тај град случајно буде Ваљево
Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује
Твојим и батом још некога
Ко с тобом путује
И глас му иде по ветру
У дан необичан за то доба године
Да ни сам нећеш бити сигуран
Ни који је то град
Ни који су твоји кораци
Само ћеш познати онај глас
Који не иде по ветру
Него се јавља у теби
У дан необичан за то доба године
Кад није ни било време да будеш у Ваљеву
У које си дошао као незнанац
Не знајући никога
Ни град ни Веру Павладољску
Ни да се заволе највише
Они што се знају најмање.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Свет ће постати успомена на њу
И неће бити ни једног места на земљи
Где те неће сачекивати
Ни огледала у којем је нећеш видети
Ни плаве косе која није њена
Ни облака без њеног свиленог осмеха
Запамтио је простор
Гора и вода
Онакву какву си је први пут видео
У било којем граду
Рецимо у Ваљеву
У Карађорђевој улици
Између Поште и Суда
И ево наилази оно доба године
Или твога живота
Кад су све жене она
И носе њену главу
Али ни једна целу
А она живи непозната међу људима
Одмара се од тебе и од свог имена
Али ма где живела и ма ко била
Знаћеш да је то она
И да не може бити нико други
Јер никог другог на твом свету нема.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођес врло касно у било који град
Рецимо у Ваљево
Окружиће те деца као сваког придошлицу
И у целом граду нећеш познавати никог
Јер су сви отишли
И с тим би се некако помирио
Али нико се не враћа
Све је готово а још никога нема
Нити има чврстих обећања
Да ћемо се поново срести
И то је оно што највише забрињава
Па ипак човек није мање него вода
Па вода не умире
Нити је смрт нешто
Што се на свету догађа први пут
И да живимо хиљаде година
Прошле би као једна
Јер године су ту да дођу и оду
Али све што је њино
Није Вера Павладољска
Која ти је дала што ни сама није имала
И увек била помало у облацима
И у њих се коначно преселила
Али док ико иком чита ову песму
Она се рађа све свиленијег осмеха
И нема ништа са гробљем и смрћу.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Све ће ти бити однекуд познато
Као пољубац већ даван некоме
У град ко зна који
Кад дођеш ко зна кад
И ко зна откуд
Или Вељег Дубоког или ниоткуд
Сасвим свеједно
Све ће ти бити исто као да ниси долазио
И да уопште не постојиш
Јер провиђење не зури
И ништа не заборавља
И не фали му ни маште ни идеја
Да све повеже и испуни
Као што је писано
Само ти не би био исти
И ништа не би било као што јесте
Да је могло бити као што није
Јер постоји само један град
И само један долазак
И само један сусрет
И сваки је први и једини
И никад пре ни после није се догодио
И сви градови су један
Делови једног јединога града
Града над градовима
Града који си ти
Према коме сви иду
Да се сретну са тобом
Добро је што си дошао
Да се у то увериш
Баш у Ваљеву
И сретнеш Веру Павладољску
И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је рекла
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било.

Далибор Дрекић

извор: Блиц

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: