Игра речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

Значајна година за српску загонетку је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Ђорђе Натошевић

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Војислав Јовановић Марамбо

Разне врсте игара речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Милорад Ј. Митровић

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Петар Прерадовић

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Јован Стерија Поповић

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно стиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Васко Попа

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: