Раша Попов и читање уназад

Књижевник и новинар Раша Попов родио се 1933. у Мокрину, на северу Баната, а хумор му некако јужњачки топао. Његов Мокрин већ је познат по најлепшим гускама, најтврђим јајима и песнику Мирославу Мики Антићу. Тако мало место, а тако много знаменитости.

Управна зграда „млина преко пруге“ у којој се родио сада је пуста, али срећом још увек постоји. Молићемо Бога да је капитализам не препозна као атрактивну локацију.

Раша каже да је био ђутљиво и болешљиво дете, а израстао је у причљивог песника са здравим хумором. Болешљивост му је ускратила и игру и хумор, али се та лава у њему годинама скупљала, и на радост деце доживела ерупцију која траје пола века.

Највише воли да засмејава људе и то му полази за руком, ако устане на леву ногу, а ако устане на десну и никога тога дана не засмеје буде веома несрећан. Зато поручујем свима који сретну чика Рашу: „Насмејте се и ако је устао на десну ногу – да нам чика Раша не буде несрећан!“.

Почео се школовати у Мокрину, а затим је школу похађао истовремено у три иста града – у Бечкереку, Петрограду и Зрењанину. Било је много за једно дете да истовремено учи у три града, због чега је Раша школу наставио у Новом Саду, а факултет у Београду.

Новинарством је почео да се бави у новосадском Дневнику, али пошто назив „Дневник“ звучи исувише озбиљно, Раша је побегао у „Младост“ и, како се чини, у младости је и у седмој деценији.

Увек је био немаран према својим текстовима па их је на стотине расуо по разним новинама и часописима. Наћи ће се ваљда нека вредница која ће исправити Рашину немарност и све те текстове сакупити и објавити.

А тек емисије са радија и телевизија које су нас некад увесељавале, данас неправедно леже по каквим таванима и подрумима. Оданде нам снимци говоре колико смо себични па ускраћујемо нашој деци оно што смо највише волели.

На свом животном путу Раша је давно налетео на још једног човека који му је много сличан – био је то Љубивоје Ршумовић, познат и као Ршум. Њих су двојица усрећили више деце него сви деда мразови света заједно.

Сви данашњи ТВ канали који откривају разна светска чуда нама нису били потребни, Све смо ми то сазнали од Раше, Ршума, Бранка коцкице и многих других свезналица нашег детињства.

Најпознатије је Рашино учешће у радио и ТВ серијама и емисијама „Фазони и форе“, „Шешир без дна“, „Варошарије“, „Радост сазнања“, „У сну сан“, „Рађање светлости“, „Видови фашизма“…

ВО ПОПАШАР

Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 94-95

Јава
У мају сан има мисо
Не гаси бол
За себе нас наде сеју
Човечна песма
Дан и бол ми душа
Нада пса рањава
Са псима тугује невин покушај
Ено то сечиво пали сан
дебелог ума
Ту ужелели смо се битке нове
И цура накита
Ови шапа немају
О ни вилица
Беда нове идеје
Носе мак Озирису
Апис ушато птиче
Лети га Богу Ра
И тема подвезан ух Апис
И тема паса
Пси не лове
Волови спавају
Хор певај мушки Ц
Ево политика да кити лопове
Цик
Шум јаве прохујава
Пси волове воле
Ни спаса памети
Сипаху на зев до памети
А ругоба ките лечит
Поташу сипа у сир
Из ока месо не једи
Ево наде
Бацили вино у јаме
На паши во
Атика на руци
Ево нек ти бесомсиле
лежу у таму голе
Бедна сила повиче
Сотоне јашу
Копни вене југ
у тами спасавања
Распада наш уд им лоби
Надам се Панчево
Чује се дан са небеса
Зло бисаге носи Мами нас у јаму
Авај

Као водитељ ТВ дневника, Раша се трудио да приказује вести и из прве и из друге руке, а пре свега сликовито. Тако је знао да преко целог екрана рашири гледаоцима новине, или донесе глобус да би дочарао долазак комете – па нека се и сами увере.

Хтели су неки страшни људи-политичари и да га избаце са телевизије, али је увек ту био Бог и сви они добри људи који су га штитили.

Раша је сину, кћери и унуку испричао преко 2500 бајки па је 2007, године решио да постане Гроздана Олујић и објавио књигу „Бајке за 21. век“.

Он зна да је много тешко написати добру песму, али нам је у свом упутству „Како написати најгору песму“ открио да нимало лако није написати ни најгору.

Када је почео да пише сатиричне песме, Раша није могао да се заустави, и написао је сатирични еп „Спев о транзицији“ (Тиски цвет, Нови Сад, 2009.). Али за то није крив песник, него је криво време у којем живимо.

Када га је један критичар прозвао Че Геваром, Раша се бранио: „Ја нисам Че Гевара. Ја никад не бих ишао у шуме са наоружаним људима. Ја сам револуционар из фотеље.“

У неким далеким енглеским градовима Раша је био лектор за српскохрватски језик – То су они људи који вас стално подсећају колико не знате да читате и пишете. И колико год се ви трудите, они увек нађу неки зарез који је побегао са лица места.

Још је много тога био Раша – и главни уредник у Матици српској и есејиста и критичар и издавач. – како све то озбиљно звучи

У збирци „Трулеж зглаве“ (сатиричне и друге песме), Књижевне заједнице Новог Сада и Кикинде,Раша је 1991. године објавио две песме у форми дволичног палиндрома. „ВО ПОПАШАР“ и „УЂЕ ЖЕНА“. Песме се од почетка ка крају и од краја ка почетку, слово по слово, једнако читају.

РАША ПОПОВ – ТРУЛЕЖ ЗГЛАВЕ, 1991.

Трулеж главе

О овој својој збирци Раша је рекао:

„Велике политичке катастрофе наступају зглаве, и то као трулеж, зато сам тако и назвао ову своју књигу сатиричних, политичких и оних обичних, лирских песама. Једна од мојих најранијих песама настала је тако што сам идући упицама Лондона, на једној белој табли приметио да пише „Живот је брате сладак, ко би желео да умре?

То је очигледно била политичка реченица, јер је те,`65. године, ескалирао рат у Вијетнаму. И онда ја пожелео да довршим ту песму, јер мрачњацима живот није сладак – они желе да потврде своју егзистенцију у крви других људи. О, где сте она срећна, глупа времена када су југословенски буџовани ишли у лов на срндаће, а не у лов на људе?“ (НИН, 19. 7. 1991. године)

УЂЕ ЖЕНА

Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 83.

1.
Монарх удовица
будућа и сад је
у сети суха
Желела да се уда
Нуде јунаке мале
телом, салом
Големе: назимад
Ко ружа леп иде
Они маме на лик свеж
Упитала га лењо:
Кита лиром?
2.
Морила ти коње
Лагала ти пужевски
Лане мамино Едипе
Лаж урок
Да ми занемелог
мола смоле тела
Мекану једу наду
Е сад але лежаху сите су
Еј да си!
А ћуд убаци воду
Храном А НЕ ЖЕЂУ

Добио је бројне награде и то више милиона награда. Најзначијне награде се не могу набројати јер би се морала скупити сва она деца којима је на лице донео осмехе. Не једном београдском фестивалу песника управо деца су га прогласила витезом пролећа.

Он је велики гурман, да не поверујеш да је из Војводине. Данас живи у београдском насељу Палилула и ја се због тога осећам много сигурно јер знам да је ту близу.

Иако је познат и као велики изумитељ, Раша баш и не воли новотарије. Највише му смета што коцкарнице и кладионице уништавају стару београдску кафану која чува дух овога града.

Каже да је више волео историју од књижевности, и ето, нашао је компромис – преко књижевности ушао је у историју.

Далибор Дрекић

Оставите одговор