Половином деветнаестог века један српски војник певао је српски сан о Косову. Од тада до данас учинили смо многа велика дела: ослобађали смо неку лажну браћу, поклонили им крвљу стечену државу, одбранили неке Истре, Корушке и Штајерске, градили хотеле и одмаралишта на мору које смо такође одбранили, стајали смо на бранику неке светске интернационале и окупили пола света у неки несврстани блок. И све је било узалуд, зато што ниједан од тих снова није био српски. Овај заборављени војник и његове песме опомињу нас да се вратимо нашем сну и да никад више не учествујемо ни у једном сну који није српски.
Српски ратници на Косову Пољу (Густав Морели, пре 1909.); фото: Википедија
Драгутин Инкиостри Медењак, Орао и гусле, темпера на свили, 1912.фото: Википедија
ЕЈ КОСОВО
Еј Косово, аох тужно, Што си тако помрчало, Као да те нигда није Јарко сунце огрејало?
Што ли ти је земља црна Тако сува и усала. Као да је нигда није Роса капљом покапала?
Што ти цвеће на грудима Црвенијем цватом цвати, Кʾо да му је вити стручак, Стручак крвљу покапати?
Што си пусто, што си пустош, Што сʾ у црну моташ слику, Као да у срцу кријеш Клетву грешном одпаднику.
Ој давори равно поље, Што си тако невесело, Неси ли се љута боја Душман-крвце зажелело?..
Алʾ ти ћутиш… ћути гробе Српске славе и слободе, ћути докле српске мајке Обилиће не породе.
Док соколи не порасту Све пиштати донде све ћеш, За слободу кад мач звекне, Онда више пиштат не ћеш!
Што ћутиш, ћутиш Србине тужни, Протрљај очи слава те зове. Слава те зове на црно гробље, На оно тужно Косово поље.
Та да ли живиш, та да ли чујеш Ту црну клетву, тај уздах тешки, Да ли још памтиш, да ли још знадеш За онај бојак, бојак витешки.
Грешниче тешки, тргни се, тресни Ланцем о земљу, нек мине мрак, Нек душман види, нек душман чује Да Србʾ још живи, да је јунак.
Владимир Васић, 1863.
Владимир Васић родио се у Шабцу 1842. године 8. августа и преминуо је у Лозници 22. августа 1864. Учио се у мањим школама најпре у Лозници а после у Шабцу и свршио је у Београду шест разреда гимназије, па је после стао у војску 1861. године у јесен. Одатле га је влада послала у пруску војску и био је тамо две године у краљевским стрелцима у Берлину. Треће године је премештен у војничку школу у Ерфурту, где га је и снашла сува болест рад које се морао повраћати кући и која му најпосле сврши млађани век.
Он је почео штампати своје песме још 1860. године у „Световиду“ а од 1862. године што је „излазило његових песама излазило је у „Даници“ у Новом Саду и то треба узети за прави почетак његовог књижевног рада. У „Даници“ су му излазили прилози, које је слао из Берлина. Што је давао у „Световид“ давао је ђаком у Београду, онда кад је почињао писати песме и кад најпре огледаше хоће ли моћи пристати међу млађане радине у нашој књижевности…
Владимир није никад ни имао довољно времена да се могао прихватити пажљивије неговања свог дара. Ђаком док је био, истом се бејаше отргао почетничке бојажљивости и стао на праву стазу смеле мисли и праве вредности песничке, мораде из неких незгодних узрока оставити и школу, и своје друштво и пријатеље, те ићи у војску, откуда се отиште још даље и од друштва и од пријатеља својих у Немачку.
Војничке дужности и тамо му као и у Србији сметоше и мисао и рад око песништва, не дадоше му неговати лепе слике, које гајаше пуна нежног и лепог осећања душа његова. За две године у Берлину он је врло мало урадио, а увек се у писмима тужио својим пријатељима, који га опомињаху и позиваху на рад да му ништа није могућно писати…
У Ерфурту види се да је поред школе опет прихватио запуштени али не занемарени рад свој. Ту је прикупио и прередио своје пређашње песме. Али се овде уплете болест, која му и рад прекиде и живот пре времена узе.
Стојан Новаковић. У Београду, 1865.
Песме Владимира Васића, У Земуну штампаријом И. К. Сопроновом, 1865.
„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.“
Београд, Теразије, 1930. фото: Википедија
Главни град се под Турцима није осветљавао, а његови житељи били су приморани да ноћу иду са фењерима. Прво улично осветљење уведено је за време кнеза Милоша на Ташмајдану, за потребе читања првог Хатишерифа, 1830. године. О питању осветљења улица често се расправљало на општинским седницама, а први фењери настали су до 1846. године.
Изостанак фењера није узбуђивао градске власти јер је по тадашњим схватањима како „поштени свет ноћу спава, док је осветљавање улица за сумњива лица, која ноћу тумарају и њима сличне”, то изгледало неразумљиво. Они који су ноћу скитали били су обавезни да носе фењер са собом, или би на основу одлуке кнеза Милоша завршили у затвору.
Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу власницима сваке кафане, механе и гостионице су били у обавези да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. Фењери су морали да горе до 10 сати увече. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду.
За осветљење се користило неколико стотина уличних фењера. За општинске фењере су се користиле посебне свеће, које су набављане у Бечу. Како би пао мрак, фењерџије би кренуле у варош носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. Светла је било док је трајао гас у лампи. Овакво улично осветљење стајало је градску општину око 40.000 динара годишње.
Прве гасне светиљке у Београду су постављене поводом отварања Народног позоришта 1869. године.
Када се Станојевић вратио у Београд, определио се за популаризацију и комерцијализацију свог знања, нарочито у области електрицитета и хлађења. Активно се укључио у решавању проблема осветљавања Београда. Био је чврстог уверења да електрична енергија, иако нова и недовољно познатих карактеристика, представља енергију будућности, као и да је улагање у њу дугорочно гледано, економски далеко исплативије.
Поглед на Обилићев венац од Позоришног Трга (Јеремија Станојевић); фото: Википедија (обрада: Расен)
Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били решени комунални проблеми. Чланови комисије су по задатку посетили градове Темишвар, Пешту, Берлин, Лајпциг, Беч и Брисел. Комисија је, на основу лоших искустава у Темишвару, једином граду у Европи, који је у то време у потпуности користио електрично улично осветљење одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом.
Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. У Београду је тако све до 1890. преовладавало мишљење да је гасно осветљење најбоље. Станојевић је тада покренуо читаву београдску јавност и започео борбу за прихватање идеје о електричном осветљењу.
Прво електрично осветљење се појавило 1880. у кафани „Хамбург”, чији је власник био Пера Јовановић Шапчанин, који је у ту сврху набавио локомобилу и електромотор, који је био постављен у башти испред тадашње Народне скупштине и одакле је струја спровођена проводником преко Топчидерског друма до кафане, где су се налазиле Боген лампа и Едисонове сијалице.
„Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Сада је улогу модернизатора преузео кафеџија: Петар Јовановић Шапчанин поставио је сијалицу у својој кафани „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Он је набавио „локомобилу“ са генератором и поставио је у дворишту Скупштине. Затим је спроводник пренео преко улице и у свом локалу га везао са гасном „боген-лампом” у коју је стављена Едисонова сијалица са угљеним штапићима. По опису, свет се тискао и жељно ишчекивао да се пусти струја. Неописиво славље и граја настали су кад је синуо дотад невиђен бљесак. Окупљени свет је клицао: „Живела електрика, смрт фењерима“, а многи су остали до зоре гледајући у лампу „из које као да горе хиљаде свећа“. Држале су се и здравице и пило се у част прве сијалице и газда-Пере. Грађани су данима опседали „Хамбург“ опремљени нагарављеним стаклом да им дотад невиђено светло не би „оштетило очи“. Две године касније, „чудо технике“ уведено је у Народно позориште, па је у паузи између чинова, 10. децембра 1882. године, засијало електрично светло. Кад су грађани изашли после завршене представе сачекало их је светло на Позоришном тргу, што је била друга појава електрике на Београдским улицама.“ (Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, стр. 120.)
Поглед на Универзитет и Студентски парк у Београду 1890. године; фото: Википедија
Најзаслужнији је за доношење одлуке да Београд буде електрифициран, уз све оне који су подржавали његове аргументе у стручној конфронтацији октобра 1890. године, са хемичарем, професором Марком Леком да се у Београду изгради електрична централа, а Београд добије електрично осветљење, док је Марко Леко био поборник примене гаса. У извештају комисије, који је потписао Никола Пашић као њен председник, стоји одлука:
„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.”
Иако је Ђорђе Станојевић успео да придобије новоформирану Комисију, полемика о предностима једног или другог осветљења између два професора потрајала је пуне две године. Противници електрификације сматрали су да је она донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“.
Општина је јануара 1891. расписала конкурс за концесију над осветљењем, али и варошком железницом, односно трамвајима. На конкурсу је 29. априла 1891. победио Периклес Циклос, Грк из Милана, представник страних финансијских друштава.
У важнијим улицама у дужини од 7 km требало је да се постави 65 Боген лампи, док у осталим улицама, у дужини од 55 km, је требало да се постави 1.000 сијалица. Требало је да све сијалице буду упаљене до 11 сати увече, а остатак ноћи, половина од њих. Време гашења сијалица требало је да одради надзорна комисија, према добу године и месечевим менама. За унапред утврђену потрошњу за улично осветљење од 185.200 kWh
Термоелектрана на Дорћолу 1893. (пре 1928.); фото: Википедија
Мада су Ђорђу Станојевићу мотив и инспирација за ангажман биле идеје и дела Николе Тесле, опрема је ипак набављена од компаније његовог противника Томаса Едисона, који је још 1881. у Њујорку изградио прву електричну централу.
У време када је Тесла посетио Београд (1892), централа у Београду је још увек била у изградњи. Тесла је том приликом рекао да једносмерна струја даје „најпримитивније и најгоре електрично светло”. Станојевић је већ био упознат са Теслиним полифазним системом наизменичних струја, али се бојао да ће због великог отпора бити приморан на примену једносмерне струје. Ово се касније одразило и на квалитет осветљења у Београду.
Централа је почела са радом 23. септембра/5. октобра 1893. године, што представља почетак електрификације Србије, исте године када је Никола Тесла осветлио Светску изложбу у Чикагу. Свечаност отварања централе је улепшана упловљавањем у град једног од првих српских пароброда „Делиград“, чиме је започела међународна пловидба Дунавом у Србији. Сви радови су коначно завршени 15. јануара 1894. године и од тада је Општина почела да плаћа осветљење
Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористила за напад на власт.
Станојевић је постао председник комисије Београдске општине за увођење електричног осветљења, а касније и надзорник радова на изградњи прве јавне електричне централе (термоелектране) на Дорћолу у Београду, која је 6. октобра 1893. пуштана у рад. Тако је Београд, пре многих европских градова, осветљен електричном енергијом. Годину дана потом у рад је пуштен и први електрични трамвај, на линији од Теразија до Топчидера.
Проф. др Ђорђе М. Станојевић у свом кабинету. Фото: Википедија (обрада: Расен)
Ђорђе M. Станојевић (Неготин, 7. април 1858 – Париз, 11. децембар 1921) био је српски физичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета. Заслужан је за увођење првог електричног осветљења и изградњу првих хидроелектрана у Србији. Донео је први рентген апарат, инсталисао прву радиотелеграфску станицу, донео прве расхладне уређаје
Током више десетлећа рада, поред питања електрицитета и његове употребне вредности, бавио се и истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима: фотографијом у боји, расхладним уређајима и другим областима.
Често је боравио у европским градовима где је учествовао на скуповима и изложбама из разних области науке и технике, прикупљао знања и искуства која је, одмах потом, покушавао пренети у своју земљу.
Заслужан је за увођење првог електричног осветљења у Београд и тадашњу Србију, крајем осамдесетих година 19. века, уместо до тада преовлађујућег гасног осветљења. То је Београд увело међу прве престонице Европе са потпуно електричним осветљењем.
Ниједна земља Европе није се ослободила сопственим снагама. (Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија. Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, а постериори, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног)
„Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, коме нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог, од стране Русије. Ослобођена и окупирана. Говорим то без ироније. Обе те речи су тачне. У њиховом споју лежи јединствена природа ситуације. Постојање чланова Покрета отпора (Партизана), који су се свуда борили против Немаца, ништа битно није променило: ниједна земља Европе (Европе од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила сопственим снагама. (Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија. Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, а постериори, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног)”
Милан Кундера (Брно, 1. април 1929 — Париз, 11. јул 2023) био је чешко-француски књижевник. Најпознатија дела су му романи Шала и Неподношљива лакоћа постојања.
Иако је објављивао и есеје, збирке песама и драме, Кундера је најпознатији по својим романима и себе је сматрао превасходно романописцем. Кундера је био изузетно читан у Југославији, сарајевски издавач „Веселин Маслеша” 1984. је објавио његова сабрана дела.
Године 1985. Кундера је добио награду „Јерусалим“, а његов поздравни говор објављен је у збирци есеја „ Уметност романа “. Добитник је и Аустријске државне награде за европску књижевност 1987. године; 2000. године добио је међународну награду „Хердер“; а 2007. Чешку државну награду за књижевност. Сматра се и да је ушао у ужи избор за Нобелову награду за књижевност
За Калемегдан и Земун знате. A да ли сте чули за треће велико утврђење у Београду? Ад Октавум – утврђење код Вишњице, на десетак километара од центра Београда, изграђено је у шестом веку у време цара Јустинијана. Унутар утврђења пронађени су стамбени објекти. које су чували пет метара дебели бедеми. У непосредној близини откривени су некропола и гробови у којима су вероватно сахрањена и двојица београдских мученика Хермил и Стратоник.
Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду; фото: Завод за заштиту споменика града Београда
Ад Октавум (Ad Octavum) је утврђење подигнуто на самој обали Дунава, у раном средњем веку, за време владавине цара Јустинијана (527.-565.), на месту званом Градина, на око 2 км од села Вишњица.
Прве податке о овом утврђењу даје писац Јустинијановог времена – Прокопије, који наводи да је на осмој миљи од Сингидунума саграђено утврђење Октавум, који се налази на одлично стратешки изабраном месту.
Ископавања на овом локалитету изводио је Музеј града Београда 1955. и 1964. године. Анализом добијених података утврђено је да је каструм био правоугаоног облика, димензија 180 х 100 метара и да су пет метара дебели бедеми грађени наизменично од великих камених тесаника и опеке, нађених у оближњем каменолому.
Приказ утапања Ермила и Стратоника у Менологиону Василија II; фото: Википедија
Са јужне стране откривени су остаци кружне куле, а на западној страни утврђења откривена је некропола и гробови. Постоје претпоставке да су двојица београдских мученика Хермил и Стратоник („чија су тела испливала низводно од Сингидунума, на месту где су и сахрањени“) сахрањени управо овде. Сахрањивање је вршено у гробовима изведеним од опеке или слободним укопавањем у земљу. Мали број гробова садржи гробни инвентар који се састоји од глеђосане керамике, скромног накита, гвоздених остатака аплика са одела и оруђа.
Остаци архитектуре потврђују историјске податке о снажном утврђењу у склопу лимеса, које је саграђено као заштита од упада варварских племена са леве обале Дунава. Бројни фрагменти керамике, опека, црепова и једва видљиви обриси зидова унутар бедема, говоре о стамбеним зградама које су постојале у склопу овог утврђења.
На локалитету су констатовани трагови старијих и млађих култура од римске до средњовековне, на још неиспитаним деловима, што говори да је овај терен био настањен током дужег периода, од антике, до касног средњег века.
Веома драгоцен налаз са овог локалитета представља хришћански накит као гробни прилог из VI века – златна огрлица са два медаљона и крстом.
Постоји и једно сведочанство Феликса Каница о неистраженим зидинама код Вишњице. Према предању, то су остаци летњиковца који је Ђурђе Бранковић изградио на изворима топле лековите воде. Некада су на подручју Вишњичке Бање такви извори били бројни, док их је данас преостало само неколико.
Данас је локалитет под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда. Заштићено налазиште обухвата утврђење Ад Октавум и некрополе у непосредној близини.
Када сунце у подне 1. априла… пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7529, месеца априла у првом дану, по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. Српско лето траје седам месеци, а зима пет…
Срби су знали да се на Митровдан секу енергије које долазе са Сунца у току једне календарске године. Пресек енергија добија се само коришћењем електромагнетске силе, односно силе Првог покретача свих природних појава…
„Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз време и историју и чувар српског идентитета. Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан. Овакав протокол нема ниједан други календар у свету… Управни акти свих српских држава датирани су по „Српском календару”, са српским симболом за време који потиче из Винчанске културе…
Свети Сава је у лето 6707. унео Српски календар у Законоправило, у први устав Српске православне цркве, па је Милан Т. Стеванчевић Српски календар постао званични календар српског народа и Српске православне цркве…
Српски календар Светог Саве, са симболом за време ( ), био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар.
Црквени сабор у ослобођеној Србији (Џорџина Мјур Макензи, Путовања по словенским провинцијама Турске у Европи 1877); фото: Википедија (обрада: Расен)
На основу „Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. Међутим, са овим се није сагласио митрополит Михаило, па је министар црквених дела, историчар Стојан Новаковић, протерао митрополита Михаила из Србије и установио незакониту црквену јерархију.
Незаконита црквена јерархија спровела је наређење цара Фрање Јосифа, и Јулијански календар је од 28. јуна 1881. године, на Видовдан, постао државни и званични календар Српске православне цркве. Тако је први пут у историји Свете српске цркве уведен туђ календар као званични календар.
Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог Стефана пише: „у Лето 6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену Светог Стефана је по Српском календару Светог Саве, а српски народ слави дан Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који је наметнуо цар Фрањо Јосиф…
За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. (од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура 13) и српске краљевске династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. (675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице Рашке, односно тамо где живео владар Србије. У време српске царске династије Свевладовић написано је Српско четворојеванђеље на 305 страна, које се сматра Светим српским рукописом. Препис се налази у Даблину (Република Ирска).
Избором навода драгоцених података Мр Милана Т. Стеванчевића желимо да вас подсетимо на непроценљиво значење српског календара у трајању нашег народа и велику неправду која је нам је нанета његовим потискивањем.
Извори: Правда, Тањуг, Блиц, galaksijanova.rs, atvbl. com
Било нас је на овим просторима и 2.000 година пре нове ере!
Најновија генетска студија открила оно о чему се претпостављало – пронађен доказ да су народи на Балкану ипак староседеоци. Балкан прапостојбина Индоевропљана.
У недавном ТВ интервјуу, Јован Д. Марјановић, истраживач етногенетског порекла народа Европе и аутор мултидисциплинарне студије „Генетика Старе и Нове Европе“ изнео је дугоочекивани доказ да су народи југоисточне Европе ипак староседеоци на Балкану. Марјановић је представио прелиминарни научни рад српских генетичара који доказује да је и у време бронзаног доба, 2.000 година пре н.е., наш народ постојао на овим просторима и да нису сви изумрли како наводе неки теоретичари.
Ј. Марјановић; Фото: БалаканИнфо
Наиме, група научника из Србије, Немачке, Швајцарске и САД (Жегарац, Александра ет ал. (2020), „Kinship, acquired and inherited status, and population structure at the Early Bronze Age Mokrin necropolis in northern Serbia”, bioRxiv 19. мај 2020) објавила је у најновијем раду да су у некрополама у Мокрину, на северу Србије, између осталог пронађени и остаци наших предака са „нашом“ I2a1b хаплогрупом из раног бронзаног доба (2.100–1.800. п.н.е).
Испитивање пронађених скелета у Мокрину доказује да је руско-амерички генеаолог и биохемичар др Анатолиј Кљосов погрешио у својим студијама да је наша I2a1b хаплогрупа била истребљена на овим подручјима након доласка R1b хаплогрупе 2.500 година п.н.е. (по њему су преживели само они који су побегли на Британска острва, северну Немачку и руску степу) и да је наш динарски маркер стар само 1.800 година. По Кљосововом и другим мишљењима, нас овде није било пре сеобе Словена.
Ипак, налази ове нове генетске студије иду у прилог Марјановићеве хипотезе обрађене у књизи „Генетика Старе и Нове Европе“ да нису свих носиоци I хаплогрупе били истребљени, како тврди Кљосов, већ да је тачнија Марјановићева теза да су староседеоци Илири, Трачани, Дачани били један народ који су морали имати већинску I хаплогрупу, а не хаплогрупе сличне Грцима, односно Феничанима.
This slideshow requires JavaScript.
Балкан прапостојбина Индоевропљана
То доказује да је генетика коју имамо највише на Балкану у динарском масиву, I2 хаплогрупа, у ствари извор индоевропске цивилизације. Овим отпада и Курганска хипотеза, литванско-америчке археолошкиње Марије Гимбутас (1921–1994), која је одредила народе који су говорили праиндоевропски језик, а која је у потпуној супротности са модерним истраживањима генетичара.
Емисија се бави темом генетских истраживања порекла народа која у последње време заокупља велику пажњу јавности у Србији и региону. У њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.
Важан део интервјуа везан је и за генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту и како је преко ДНК истраживања откривено порекло народа на Балкану. Занимљив је и Марјановићев осврт на вечито питање да ли је било велике сеобе народа у 7. веку или не и ко је у праву по том питању; званична наука или све гласнији заступници аутохтонистичке теорије. Марјановић у емисији анализира и тумачи везу Румуна и Срба и зашто су баш Румуни кључ за откривање нашег порекла.
ИНТЕРВЈУ: Јован Марјановић – Наша генетика је најстарија у Европи, Албанци су из Азије!
Румуни су нам генетска браћа – Имамо дачког порекла кога нисмо свесни
Румуни и Срби су један народ са две нације јер имамо генетски слично порекло, те се српска историја не може разумети без историје Румуна пошто имамо 85% сличне хаплогрупе. Овде се поставља питање да ли су Румуни пореклом Словени или Дачани или је то једно те исто.
Проценат Y ДНК сличности између Румуније и других европских земаља; фото: Eupedia
Ако Румуни нису Дачани, него чисти Срби, односно Словени који су дошли смешани сви заједно из Русије и Пољске, поставља се питање кад су они научили романски језик, јер по званичној историји Словени су дошли на ове просторе почетком 7. века (око 614. године). Међутим, византијски цар Ираклије укинуо је 618. латински језик и увео грчки као званични језик у Источном римском царству и то управо у периоду када по званичној науци Словени долазе на Балкан.
Генетика Старе и Нове Европе
Ако су Румуни чисти Словени, а немају везе са Дачанима, кад су онда научили да говоре романски језик? А ако нису Словени, ако су Дачани, значи толико су онда и Срби. По Марјановићу, Румуни и Срби имају доста дачких елемената, дупло више него илирских, јер су Илири били доста разређени и изумрели, али не потпуно.
Јован Д. Марјановић привукао је последњих година велику пажњу јавности и медија својом књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.
Добар дан драги читаоци. Сутра је велики празник, Богојављење (Крштење Господње). У чему је смисао Крштења? У томе што се завршава, затвара живот, који се поклања људском, инстиктима, људским жељама и вредностима и почиње нови живот, са завршетком старог, живот који је посвећен Богу, тј живот који који је посвећен нашим вишим циљевима и вишем смислу живота. Он не пориче људско постојање већ се мења систем приоритета.
Сергеј Николаевич Лазарев; фото: Јутјуб снимак
Хтео бих свима да честитам празник и да се задржим на неким стварима. Недавно сам посматрао сајт и гледао какви су резултати анкете тј. колико је очигледних промена на боље? Неки нису ништа постизали, код једног процента је дошло до погоршања . Мене је увек интересовао проблем, тј. када човек има добре резултате или када му нешто не иде, какве ствари и какве задатке није решио. И тај моменат је веома важан и веома озбиљан. Замислио сам се зашто код неких људи не долази до промене, зашто код њих нема побољшања у првом реду душевног, нема побољшања карактера, јер су медицински показатељи, чисто физички, друго и треће питање.
Према томе постоји ред, да кажемо, може бити, заблуде или неправилно прихватање информација. Један је такође јело, може код сваког човека бити другачије дејство, тј. од исте хране један може оздравити а други се разболети, у зависности колико је јео, у које време у каквом је стању и расположењу био.
Дакле, шта ја мислим да су уобичајене грешке при читању књига? Ствар је у томе што сам ја почео као научник, а наука сама по себи произилази у првом реду из појмма првенства свести у односу на душу, примата тела у односу на све остало, тј. прво иде тело, разум и тада све остало. Према томе научни приступ греши у себичном, да кажемо тако, аспекту. То јест када човек почиње да сређује свој живот, своју душу, али је за њега главни циљ тело, онда покајање он окреће не у очишћење душе већ у оздрављеље тела.
И прочитавши моје књиге многи људи могу рећи – „да ево сада ћу прегладати (ревидирати) свој живот или ћу ревидирати своје грешке и нешто ћу изменити“, али главни циљ ће код њих бити подсвесни, а то је физичко здравље, а физичко здравље је само један од аспеката здравља наше душе.
Према томе, по чему се разликује научни приступ од религиозног? Религиозни подразумева да је душа првенствена, што с почетка иде Божанствена логика, тј све иде са врха (одозго). Са почетка иде Божанско откровење, а затим све остало. Наука иде са друге стране, она иде одоздо ка горе, на почетку иду интереси тела, тело – то је све за науку. Телу је припојена свест, а затим осећања и постоји ли душа или не, наука до краја још не разуме. Стога научни приступ у таквом концепту као што је здравље, има своје место постојања, али никад не може бити основним. Никад било какво разумевање, наука, свесност, не може доћи и не би требало да буде на првом месту, и не могу заменити та откривења која нам долазе кроз религиозне истине.
У том смислу потребно је јасно разумети следеће. Када човек почиње да чита моје књиге код њега свесност долази на прво место. Он мисли, разуме, код њега се мења поглед на свет и у том плану мисао води за собом осећања. Затим човек започиње ревизију (ре-визију, поновни преглед) живота, креће покајање, пролази кроз различите болести и мења се судбина. Али то је прва етапа. Прва етапа закључује се у томе што је нужно схватити, говорећи религиозним језиком, шта је то грех. Потребно је да промените свој однос, јер покајање подразумева измену погледа на свет и однос према ситуацијама и догађајима. И тиме већ почиње друга етапа.
Прва фаза, покајања промене ставова, разумевање онога што си урадио погрешно се завршава и почиње друга фаза у којој у принципу све иде у другом режиму. Тамо није првенствена мисао већ осећања. Односно, човек се прво концентрише на своја осећања, а затим она воде мисао. Ако сравнимо ово са религиозним системима, можемо то урадити са јудаизмом и хришћанством. У Јудаизму на пример јасно је назначено да ће човек који се не понаша правилно бити болестан и несрећан. У Старом завету је речено како је потребно да се човек понаша и какве прекршаје он може да направи, тј. повреда заповести је грех.
Значи, у јудаизму постоји јасно разумевање о томе да је грех повезан са болешћу, о томе да је нужно бојати се Бога и из тог страха потребно је испуњавати заповести и то је рецепт за се добије здравље и добробит. Али, када из страха пред Богом човек испуњава заповести код њега ће доћи до проблема са љубављу, јер страх изгони љубав, они се немогу сјединити.
Дакле, елемент користољубивог односа према заповестима у јудаизму постоји и њега је немогуће избацити. Тј. човек разуме да је, када се страшно разболи и дође до несреће, потребно себе довести до правилног понашања и за почетни ниво то је веома добро. А затим прва етапа прелази у другу, када човек све ради не из страха од казне и страха пред Богом већ схватањем да благотворне промене нису само из испуњења заповести, већ благотворне измене карактера и односа према свету, то јесте срећа.
Девет заповести блаженства јесу срећа. О чему говоре девет заповести блженства? О томе да се код човека који мења свој карактер према бољему, појављује милосрђе, искреност, добродушност, брига о другима и тај човек постаје срећан. То јест, да је главна компонента у хришћанству (хришћанина) да превазиђу проблеме тежећи срећи. То је веома важан моменат.
У хришћанству прво иде осећање љубави, а затим логика свести, која је у принципу себична јер је она везана за тело. У хришћанству прво иде осећај љубави а затим све друго. И у том плану та етапа која је обележила хришћанство пружа велике могућности за трансформацију човека. У хришћанству главни циљ није страх пред Богом и испуњавање заповести већ љубав према Богу, Бог јесте љубав. У хришћанству је главни циљ служење Богу, уподобљавање (обожавање), то значи од почетка је нужно научити волети безусловно, без страха, претензија, оптужби и тако даље . И ето у том плану хришћанство даје огромне могућности за измену човечанства.
Овде често чујемо тај израз љубав према Богу. Шта значи љубав према Богу. Ствар је да је осећање љубави само по себи тешко објаснити. Могуће је видети како се љубав претвара у неке наше особине (квалитете), то јест, љубав се често манифестује као милосрђе, искреност, нељубомора, великодушност, простодушност, једноставност, смирење. Све ове особине су докази љубави. Ако човек у себи развија ове особине тада и према томе код њега је љубав у души. Ако он говори о љубави, а измене карактера нема, то је од мале помоћи. У том плану хришћанство даје чисту слику тога како је човек дужан да се мења и у ком правцу. Тај је моменат важан и у том плану је важно јасно схватити да су покајање и ревизија живота само прва етапа.
Друга етапа је измена карактера и начина живота. Шта је измена карактера? То је измена односа према свету, према људима и себи тј. на мени је да не правим конфликте. Карактер то је скуп реакција на свет који нас окружује, то јест, ако правилно реагујемо на свет који нас окружује имамо правилан карактер. Карактер још обухвата начин живота, исхрану, поглед на свет и када се то мења почињемо заиста да се крећемо напред.
Говорећи религиозним језиком, прва етапа је избављење од греха, односно од болести, а друга етапа је измена у том правцу да грех не дозволимо. То јест, прва етапа је очишћење душе која је ближе везана телу а друга је више ка души.
Шта је то душа? То су душевне особине. Ми побољшавамо душевне особине, мењамо се и код нас оживљава душа. Према томе, веома важно је схватити да без измене карактера покајање и ревидирање живота су недовољни. Више од тога, ево ја сам поставио питање – може ли неправилно покајање изазвати некакву штету или неки проблем? И сетио сам се, читавши библију, заиста проблема може бити. Каквих?
Код Христа постоји задивљујућа парабола коју нисам схватио до скоро. Зове се прича о породици демона (бесова). Ако човек истера демона из душе, душа се чисти, изгледа све предивно, али отишавши, овај демон ће наћи још седам демона више и биће седам пута више проблема. О чему се ту ради, ја нисам разумео. И тек недавно сам схватио. Ради се о томе да када је болестан, како говоре Апостоли, она не даје човеку да греши. И према томе када се разболи, то везује његову себичност, похлепу, приврженост свету и он почиње да размишља о Богу и побољшава се његов карактер. Према томе ако се човек ослобађа болести, а карактер се при томе не побољшава, болест ће се вратити. А ако се човек једноставно не ослобађа од болести, него чисти своју душу кроз покајање или некакве специјалне психо технике и успева да очисти душу и болест одлази и све изгледа дивно.
То јест многи људи који су прочитали моје књиге могу рећи ево ја сам се(заиста)покајао , ревидирао болест је прошла и шта даље да радим?
Даље почиње најважније, душа је очишћена, болест је прошла… а човек се није изменио. Шта ће се десити? Он ће много више, како кажемо, сагрешити. Он ће се много више неправилно понашати, још више ће се кретати ка тој страни коју називамо демонским аспектима. Код њега ће се појачавати похлепа, егоизам, итд. односно, он ће својој души нанети штету ако се буде кајао без побољшања карактера.
Према томе врло је важно разумети да је прва етапа покајање и промена погледа на живот, друга је измена карактера, појављивање нових душевних особина које дозвољавају да се да индикација присуства љубави код човека. Прва етапа је разумевање, освешћивање. Друга етапа већ није разумевање, то је осећање љубави којем, да кажемо, није потребно разумевање и свесност.
Недавно сам читао Бхагават гиту и био сам изненађен колико информације у светим књигама одговарају једне другима, и колико она одговара, да кажемо, главним законима у свету. У Бхагавад гити говори се о демонским и о божанским цртама човека. У чему је код њих разлика између божанских и демонских црта? О демонским је могуће говорити много, али је то разумљиво, то је похлепа, мржња, користољубље итд.
Занимљиво је да и у хришћанству и у ведској култури главне негативне особине човека, главне особине карактера, да кажемо, одјекују једне у другима. Ако погледамо и ове и оне системе погледа на на свет, увидећемо да у основи свих грехова који су присутни, и који, можемо рећи, воде у демонском правцу, леже свега три особине. То је похлепа, љутња(гнев), и пожуда. Ако ово преведемо на језик мојих истраживања, похлепа је привезаност душе, љутња привезаност духа-ума, разума, и пожуда је везаност тела.
Када душа почиње да се везује за овај свет тада у њој почињу да се појављују агресивност, демонски аспекти, који се умножавају, претварају у искривљавање карактера, болест, несрећу… Према томе, можемо рећи да је главни задатак човека развој оних душевних особина које превазилазе основе греха. Превазилажење таквих особина и концепата каошто су похлепа, завист, себичност, то све иде заједно. Таквих као што је гнев, осећај супериорности и охолости, односно пожуде, са свим овим особинама заједно.
Како да се превазиђу ове негативне, тако опасне демонске особине? Оне се превазилазе позитивним особинама, несебичност, трпљење, смирење, негневљивост, уздржавање, чистота начина живота. Када човек у себи гради такве црте карактера, он превазилази основе греха и тиме и болести.
Шта је важно што сам недавно разумео? Шта може лежати у основи тих трију особина, аспекта карактера који потом могу нанети толико много проблема? У принципу, то је неправилан однос према животу као таквом. Прво иде неправилан однос према Богу, затим неправилан однос према животу, и на крају неправилан однос према осталом и појављивање негативних особина у карактеру, понашању и свему осталом.
У ведској култури постоји такав концепт као што је невезаност за резултате свога рада. Раније нисам разумео шта је то, а онда сам то освестио. Када човек има за циљ добробит, новац, статус, способност, светлу будућност, он почиње да се на то концентрише, да зависи од тога и код њега се појављују негативне црте карактера. Односно, да се не би везивао за овај свет нужно је да му циљ буде служење Богу, љубав према Богу. На какав начин?
Веде говоре о томе. Када човек прави такав циљ да служи Богу, када је за њега свака делатност средство за достизање творца, тада његов резултат долази на друго место, а на прво сам процес. За човека запада главни циљ је резултат. За човека истока, можемо рећи религиозног, где орјентација не иде на спољашње, него на унутрашње, главни циљ је сам процес, јер тај процес наших активности јесте процес сазнања Свевишњега. Тако, ако се човек не концентрише на резултате својих делатности, ако се не клања идолима, тада он превазилази те корене из којих се појављују ти проблеми у нашем карактеру, погледу на свет и свему осталом.
Исто је речено и у јудаизму. Прва заповест: „воли Бога више од свега“, а друга заповест: „не прави себи идола“. Када човек себи прави идола то значи да он почиње да се клања послу, новцу, другим људима, добробити, идеалима и било чему другоме. И та тенденција претвара било коју његову делатност у одређену зависност. Зато јудаизам, хришћанство, где је Христ говорио: „главни непријатељи су домаћи“, где су Апостоли говорили: „не везујте се том свету и томе шта је у њему“, је одраз процеса за превазилажење корена наших проблема.
Прво је да главни циљ треба бити љубав према Богу, служење њему, рад на измени ка бољему, односно на измени црта карактера, а затим све друго. И када се човек правилно односи према животу тада му је лакше да схвати: смисао живота је служење Творцу, љубав према њему, која се изражава у изменама у души, у њеном очишћењу и побољшању црта карактера. У том смислу хришћанство нуди огромне могућности, у смислу да тежња према Богу којег се бојиш је веома сложена, а када схватиш да је Бог љубав, да смо једно са њим, да је у свом главном аспекту та љубав вечна и бесмртна и у том плану тежња ка Творцу је природна и није из принуде и из осећања страха, већ као жеља, као потреба за срећом, јер је то дом среће.
Тако, сутра је Богојављење, то је празник промене, трансформације човека. Промени правац свог главног вектора. Затим промене могу бити не само на главној линији у смислу живота, већ и промене карактера, погледа на свет, начина живота и свега осталог. Према томе, желео бих свима да пожелим плодотворне промене, управо карактера. Не само преиспитивање (ревидирање) својих живота, већ и почетак озбиљног рада на себи.
У ближем времену не планирам семинаре јер ми је потребно много тога да преиспитам, да доведем себе у ред, да одморим. И да дам свима времена за то. Иначе су људи већ гледали семинаре само из радозналости према некој новој информацији. А да би се разумевање преобратило у дејство, да би се мисао преобратила у осећање, за то није нужан месец или два. Да би до тога дошло као могућности, ослобођење од сталног тражења нове информације омогућиће многима да дођу до реалних успеха у измени карактера, промена понашања и свега осталог. Желим вам свима успеха управо у том правцу.
Апостол Јаков је говорио ’’молитва без дела је мртва’’. Покајање без измене карактера такође не даје никаквог ефекта. Према томе, било која религија, у принципу, омогућава човеку, за разлику од науке, да измени свој карактер, да измени свој карактер кроз дубоку промену, кроз постепену измену човека и његово приближавање вишим истинама. Свима желим у том плану много благотворних измена, здравља и успеха. Хвала и све најбоље.
Сведоци смо великих притисака на српски народ у Црној Гори, али често нисмо свесни праве позадине таквих притисака. Да ли је у позадини доношења „Закона о слободи вероисповести“ у Црној Гори и припрема за отимање највећих светиња хришћанског света, које се налазе у митрополији Црногорско-приморској – Руке светог Јована Крститеља, Честице Часнога Крста и Филермоске иконе Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука? Светиње које су преко Реда малтешких витезова доспеле у Русију, након октобарске револуције пребачене су у Београд, по избијању другог светског рата у Цетињски манастир, да би их 1951. југословенски официри за безбедност пребацили у трезор Историјског музеја на Цетињу. Преносимо текст Валерија Николајевича Новосколцева који показује да Ватикан и Ред малтешких витезова имају интерес да се један овакав закон у Црној Гори донесе.
Одлучна „офанзива“ црногорских власти на Црногорско-приморску митрополију Српске православне цркве неминовно нам даје повод за размишљање: ко стоји иза бивших комуниста и атеиста?
И ту се морамо присетити приче првог председника Црне Горе (1990-1998) Момира Булатовића о томе како му је Малтешки ред понудио 100 (!) милиона долара за повратак великих хришћанских светиња у Рим (Рука светог Јована Крститеља, честица дрвета Животворног Крста и Филермоска икона Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука).
Момир Булатовић, према сопственим речима, у то време није знао какве светиње целог хришћанског света има Српска православна црква.
Подсетимо се да су ове велике светиње хришћанског света биле у Римском царству пре заузимања Цариграда од стране крсташких католика 1204. године. Затим су их превозили крсташи, прво на Крит, а потом на Малту, где је смештен Малтешки ред.
1798. године Наполеон је заузео Малту, а Малтешки витезови су затражили заштиту од руског цара Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу великог мајстора Малтешког реда. Цар је планирао да претвори Малту у провинцију Руског царства и створи морнаричку базу на острву како би осигурао руске интересе на Медитерану.
Романови су од Малтешког реда 1799. добили десницу светога Јована Крститеља као и икону Богородице, Одигитрију (путеводитељку) Филермска и делић Часнога крста… Данас се налазе у Црној Гори. Малтешки ред, како се сазнаје, никада није имао намеру да их тражи назад. Поклоњене су давно, а сада се налазе „на добром месту“… Према информацијама самога Малтешког реда, он је 1993. присутан на нашим просторима. Основао је „Малтешку добротворну организацију Југославије“ (МДОЈ) која делује у Зрењанину. У међувремену, има испоставе у војвођанским местима Оџаци, Кикинда, Нови Бечеј, Торда. 1
1799. године велике хришћанске светиње пренете су у Русију, а 12. октобра 1799. свечано су донесене у цркву Палате Гатчина. Потом су пребачене из Гатчине у Ст. Петерсбург, где су смештене на двору Велике цркве Зимског двора.
У знак сећања на овај догађај, годину дана након преноса светиња, Свети Синод руске Цркве је 12. октобра 1800. године установио годишњу прославу преноса из Малте у Гатчину дела дрвета Светог крста Господњег, Филемерове иконе Мајке Божје и десне руке Јована Крститеља. Овај празник Руска православна црква свечано прославља 25. октобра (12. октобра по Јулијанском календару).
У јануару 2006. пред референдум о независности у Црне Горе, председник Филип Вујановић посетио је Ватикан, а пријем код папе обезбедио је Суверени ред малтешких витезова, који већ вековима трагају за највреднијим светињама у хришћанству – иконом богородице Филермоске, честицом Часног крста и руком Јована Крститеља. Један од завета овог реда, изузетно утицајног у Ватикану, је да своју заштитницу, икону Филермосе и друге реликвије изгубљене пре осам векова на Малти преузму. Поставило се питање шта би Ватикан и Малтешки ред могли од црногорских власти да траже заузврат? 2
Након убиства цара Павла, његов син, цар Александар I, који се попео на престо, да би се измирио са Британијом, одрекао се титуле великог мајстора Малтешког реда и наредио да се малтешки крст уклони из руског грба.
Од 1852. до револуције, по налогу цара Николаја Првог светиње су превожене једном годишње (на дан празника) из Зимског двора престонице у Гатчину до Палачке цркве. Одатле се одвијао многољудни Крстни ход до катедрале Павловског у Гатчини, где су светиње биле изложене 10 дана како би им се поклонио православни народ. Затим су се мошти враћале у Санкт Петербург у царску зимску палату.
Након револуције, од октобра 1917. године, светиње су остале у Гачини. Октобра 1919. године, због напредовања Црвених, под водством ректора катедрале Гатчина Павловског протојереја Јована Богојавленског и генерала Н.Н. Јуденича, светиње су одвежене у Ревел, а потом их је генерал Јуденич превезао кроз Шведску у Данску, где их је предао Великој кнегињи Олги Александровној. Велика кнегиња Олга Александраровна из Данске је светиње превезла у Београд.
Пресвета Богородица Филермоса у Плавој капели на Цетињу; фото: Википедија
У октобру 2013. године у Црној Гори је оформљен Ред малтешких витезова, након што је на церемонији у цркви Светој Јована, на Његушима, у тај Ред примљено седам Црногораца. Инаугурацију су уз свештенике канонски непризнате Црногорске православне цркве обавили малтешки витезови из Холандије и са Малте. Малтешки ред признао је Црну Гору одмах након референдума 2006. и исте године су успостављени дипломатски односи, а следеће године амбасадор Реда је предао акредитивна писма председнику Црне Горе, а црногорски амбасадор Великом мештру. Формирање Реда малтешких витезова у Црној Гори поново подгрева питање да ли се малтешки витезови и на овај начин приближавају својој заштитници – икони Филермоси која се чува на Цетињу, а која је, како се тврди, припадала њиховом Реду. Ред малтешких витезова има континуитет од половине 11. века до данас. Реч је о специфичној међународној организацији – јединој држави на свету која нема своју територију, али одржава дипломатске односе са 105 земаља, између осталих и са Црном Гором. 3
Митрополит Антоније (Краповицки), председавајући Синода владика Руске православне цркве ван Русије, привремено је предао Светиње краљу Југославије Александру I Карађорђевићу. 1951. југословенски официри за безбедност реквизовали су десну руку Јована Крститеља и друге светиње у трезору Државног историјског музеја на Цетињу. Све до 1993. године, светиње су се сматрале заувек изгубљенима. Нашли су их у цетињском манастиру Црне Горе. 4
Било како било, тренутне црногорске власти немају никакве везе са Светињама.
„У Црној Гори се не оснива Ред малтешких витезова, односно никаква његова подружница, како су ових дана јавили медији. Свако може да оснује неки ред као невладину организацију, али то нема никакве везе са аутентичним Редом малтешких витезова, чији смо једини чланови из Црне Горе принц Никола Петровић и ја, казао је за Портал Аналитика др Антун Сбутега, витез Малтешког реда и бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану.“ 5
И несумњиво, чим црногорске власти започну „експропријацију“ светиња Црногорско-приморске метрополије, Малтешки ред ће одмах затражити повратак светиња која му припадају по руском закону. А појачавање овог захтева, сопственим финансијским средствима, биће више него убедљиво.
Мала Црна Гора је вијековима била у сени моћне Италије, са којом блиске везе нису ослабиле ни под једним политичким режимом. Приморски градови Котор и Бар одувек су били средишта утицаја Католичке цркве у Црној Гори.
Власници три хришћанске светиње које се чувају на Цетињу, и то Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља нијесу ни држава Црна Гора, нити је то хришћански свијет, већ Митрополија црногорско приморска, каже у интервјуу за ЦдМ протојереј-ставрофор Велибор Џомић, и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. 6
Дакле, из прве руке сведочимо „припреми за продају“ у Црној Гори, обухваћеној лажним законом о религији.
Валериј Николајевич Новосколцев, извршни директор Међународне хришћанске фондације за руку светог Јована Крститеља (Београд, Србија)
Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. У давној прошлости један братоубилачки рат између Аријеваца разрушио је дотадашње законе који су владали унутар породице и друштва. Каква се трагедија тада десила сазнајемо из разговора човека са богом, забележеног у великом епу Бхагавад-Гита, који је настао из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила…
Илустрација битке код Курукшетре из рукописа Махабхарате; фото: Википедија
Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. Уместо свега тога што је проглашено непожељним пројектују се неприродне групе и заједнице на основу унапред створених образаца, у сврху апсолутне контроле појединаца и група.
Велика брзина наметања нових друштвених вредности последњих деценија говори нам да се пројектантима новог светског поретка много жури, односно да су проценили како им апсолутна моћ даје одрешене руке да своје експерименте из лабораторија и агенција примене у стварности.
Побуна душе и здравог разума против овакве врсте тоталитарзма оличена је у отпору који опажамо на свим меридијанима и паралелалама планете. Али тај отпор је парцијалан, недовољно организован и немоћан да се на глобалном нивоу супротстави сили која се дуго организује и припрема да наметне своју идеологију.
Такође, природни поредак подразумева одређене традиционалне моралне вредности, које свакога стављају пред дилему, на који начин и којим средствима се супротставити сили која не познаје и не признаје такве вредности. Исту дилему имао је Арђуна у тренутку када је процес разбијања породице код Аријеваца због грамзивости и лакомости почео. У разговору са богом он управо износи своје моралне дилеме, а од бога добија савете и упутства, како се треба борити и изборити.
Арђунине дилеме
Битка код Курукшетре; илустрација из Бхагавад Гите из 16. века; фото: Википедија
Са рушењем породице Закони се древни гасе; Без закона, породицом Безакоње влада целом.
Овлада ли безакоње, Стрампутиом жене пођу; А пођу ли кривим путем, Ето, Кршно, збрке каста.
Збрка каста у ад води И кривце, и породицу, Јер падају у ад преци Оставши без хране, воде.
Грехом тих што породицу Руше, збрку каста творе, И закони исконски се Породице, касте гасе.
А ми знамо, Ђанардано: Они људи што закона Породичних не имају У пакао нужно греду.
Куку, какав злочин грдни Наумисмо да чинимо. ради царства и наслада Крв лијући рода свога!
Не! Боље је за ме нек’ од Дхртараштровића мача , Без отпора, без оружја, На бојишту мирно паднем!…
Кришнини одговори:
Откуд сад та срамна слабост, Недостојна Аријевца, Што не води небу? Откуд У одсудном часу, реци!…
Не дај да те нежност свлада: Не доличи теби, краљу! Малодушност ниску збаци, Па устај, на трепет врагу!…
Жалиш оне што жалити Није, а о мудрости ми Збориш! Мудри, знај, не жале Ни умрле, нити живе…
Пролазна су тела ова, Ал’ је душа њина вечна Неразорна, неизмерна, И зато се бори, Краљу!…
Мрачни су почеци бића, Средњи њихов пут је јасан, Крај им опет тама скрива: Чему на то туговати?
Узмемо ли дужност твоју, Колебању места није, За Кшатрију нема другог Добра осим дужна боја.
Благо оним Кшатријама Којих такав рат допаде, Срећом, Краљу, задобише Отворене двери неба.
Погинеш ли, небо стече; Победиш ли – земна блага. Зато устај, Пртхин сине, Чврсто решен да се бориш!
Исто цени радост-патњу, Добит-штету, успех-пораз, Такав за бој сабљу паши: Онда у грех нећеш пасти!…
Бхагавад Гита, глава 1-2 (у преводу Мирослава Марковића)
Сведоци смо да Арђуна упркос примљеним саветима није успео да трајно сачува поредак, јер је процес разградње и декаденције, који је тада почео кроз историју много пута долазио до тачке апсурда и бесмисла, увек пред пропаст царстава. Данас је тај процес опет доведен надомак тачке апсурда и бесмисла, али овога пута као један од битних услова стварања новог царства.
Ако је судити према историји, поредак се увек изнова враћао у мање или више измењеним облицима, ма колико царства у тим тренуцима била моћна. Ако је судити према садашњем тренутку, никада планета није била под моћнијим нападом силе организоване на основама грамзивости и лакомости.
И овде можемо препознати мотив царства небеског, који се кроз историју сачувао и одржао у нашем народу до данашњег дана. У овом епу присутни су и многи други мотиви које налазимо у нашој народној књижевности, што и није необично, с обзиром на то да су многе наше песме, приче, пословице загонетке… велике старине, као и овај еп.
Приредио: Далибор Дрекић
Бхагавад Гита (санскрт भगवद्गीता, „Песма Узвишенога „) једна је од епизода епа Махабхарата (поглавља 23-30, шесте књиге), “Велика песма о племену Бхарата”. Овај велики еп од 700 стихова, који се сматра најопсежнијим делом у светској књижевности, настао је из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила, а његов данас познат писани облик настајао је вековима, у раздобљу од 400. п.н.е. до 400. године. У садржај Махабхарате упредени су тако митолошки и обредни мотиви, елементи историје и политичке вештине аријевске цивилизације, брахманска и ратничка предања, теолошке и филозофске идеје, морално учење кроз легенде, приче, басне и параболе.
Војске Пандава и Каурава суочене на Курукшетра бојишту; Илустрација из Махабхарате, око 1700.; фото: Википедија
Бхагавад Гита почиње на бојном пољу: војске Пандава и Курава постројене су на Курукшетри. Обе су подједнако бројне и моћне и исход битке је неизвестан. У средини, између две војске, налази се Арђуна на својим бојним колима којима управља Кришна. У Арђуниним рукама је лук, а прва одапета стрела означиће почетак битке. Међутим, Арђуна посматра обе војске и у свакој од њих види позната лица, чланове своје породице, пријатеље из детињства, другове у игри, учитеље. Арђуна је испуњен моралном дилемом због насиља и смрти које ће рат проузроковати. Он размишља да ли да се одрекне своје улоге и тражи Кришнин савет и помоћ, (Кришнини савети и дискурс чине срж овог списа).
Тако почиње разговор између бога и човека. Кришна га саветује да испуни своју ратничку дужност да би постигао дарму кроз несебичну акцију. Овај дијалог обухвата шире теме попут духовних и етичких дилема, као и филозофских питања која немају везе с ратом који им је инспирација.
Кад је овај пост пост објављен први пут 2015. године, верски фанатици ИСИС-а су управо извели једну од најтемељнијих и најопсежнијих операција „чишћења“ споменика древних култура, уништавајући, по ко зна чијем наређењу, у ствари истините доказе постојања древних цивилизација Сирије, Ирака, и других ратом захваћених регија. И то баш оних цивилизација чији настанак и трајање немају никакве везе са „званичном“ западно претежно англо-саксонском историјском причом која нам је предуго сервирана у садашњем и бившим образовним системима.
Први део сумерске листе краљева 2119. пре нове ере; фото: Википедија
У чему је ту ствар прочитајте у посту Ивана са фб странице „Universe explorers“ :
„Многа нова и стара археолошка открића нису у сагласју са официјалном историјом. Древне цивилизације које су претходиле нашој су расуте по целој планети, али питање је ко су њихови становници били и, да ли су се разликовали од нас. У шта су веровали ? Шта је била сврха њиховог постојања на земљи и које је њихово порекло ? То представља проблем оним археолозима који нису уверени у њихово постојање .
Древни Египат је вероватно једна од најневероватнијих цивилизација од свих које су постојале на нашој планети. Према званичним историјским тврдњама Древни Египат се оформио око 3000. год. пре нове ере. Најранији текстови помињу постојање месопотамске цивилиазације око 4.000. год. пре нове ере, али ако пођемо дубље у прошлост од ове тачке, пронаћи ћемо да су друге цивилизације насељавале нашу планету, и да ,данас , видимо сведочанства њиховог постојања.
Роберт Бовал и Грејем Хенкок, аутори књиге МИСТЕРИЈА ОРИОНА („The Orion Mystery“) , су успели да реконструишу уз помоћ дизајнираног компјутерског програма астрономски изглед древног звезданог неба и да је плато Гизе у Египту био у позицији испод сазвежђа Орион отприлике 10500. год. пре нове ере. Ово је један од доказа који навео истраживаче да поверују да је историја какву је ми познајемо написана сасвим погрешно.
Древни текстови говоре о Великом Потопу, причу коју изнова помињу бројне цивилације овог света, а и Библија, такође, потврђује да се овај догађај уистину десио. Са друге стране, „званична“ историја и археологија причају неку своју причу, и изгледа, тврде да су ови древни текстови погрешно протумачени и да је то само један од митова које су наши преци измислили. Оне су добро одрадиле посао на порицању стварне историје која је забележена и осликана на глиненим таблицама са клинастим и осталим писмима, зидовима древних грађевина, на скулптурама и споменицима.
У древној Месопотамији имамо забелешке о веома занимљивим деловима историје старог доба. Месопотамија је грчки назив који означава област која се простире између река Тигар и Еуфрат. Ово пространо парче земље се састојало од неколико области: Јужни Сумер, Акад и Асирија на северу. У овим областима истраживачи су пронашли доказе који говоре причу о прошлости која није сагласна са конвенционалним поимањем историје.
Акад је, на пример, град лоциран 50 км североисточно од Вавилона. Њега обично помињу под називима: Akkad, Agad, Abu Habba и Sipar, од које последња реч означава „град књига“. Овај древни град је био веома популаран због својих библиотека. Био је престоница предпотпоског краља Емендурана, који је владао укупно 21.000 година.
Ако се померимо 80 км на југоисток од Вавилона наићићемо на град Нимрод и на Нимродове Таблице. (…и наравно Нимродово злато, чија је пљачка, несумњиво, била један од разлога америчке окупације Ирака уз пословичну пљачку нафте – погледај видео: Treasure of Nimrod прим. прев. Катарине Крстић):
Између 1880 и 1900 археолога са Универзитета Пенсилванија су извршили ископавање око 50.000 глинених таблица за које се сматра да су биле написане током трећег и другог миленијума пре нове ере. Међу овим налазима археолози су пронашли библиотеку од 20.000 наслова, речник и комплетне књиге на тему религијских веровања, књижевна дела , правне записе и записе из тадашњих наука. Истраживачи су такође пронашли листу владара који су појединачно живели хиљадама година.
Листа сумерских влада је на пример, једно од најважнијих археолошких открића. Постоји више од 12 различитих примерака ове листе, проналажених у Вавилону, Суси, и Асирији као и у Краљевској Библиотеци града Ниниве из 7. в. пре нове ере. Све ове листе потичу од једног оргинала који је, како се сматра, морао бити написан током треће династије владара града Ура или чак и раније.
Најбоље очуван примерак листе сумерских краљева се назива Велд-Блунделова Призма, која представља глинену вертикалну таблицу у облику призме са натписом у клинастом писму из отприлике 2170. год. пре нове ере, коју је записао краљевски записничар који се потписивао именом Нур-Нинсубур а живео је крајем Династије Исин. Овај невероватан документ нам даје опсежну листу сумерских краљева од настанка краљевства, пре Великог Потопа, а управо 10 краљева који су живели управо пре Потопа су они који су живели појединачно, десетинама хиљада година. Ова глинена „призма“ је пронађена у граду Ларси кући четвртог препотопског краља Кичуне, пар километара северно од града Ура (данашњи Ирак).
Први део Листе сумерских краљева: „стих 1-39:
Након што је Краљевство сишло са небеса, краљевство беше у Еридугу. У Еридугу, Алулим беше краљ; он је владао 28800 година. Алаљар је владао 36000. Два краља; они владаху током 64800. Тада је Еридуг пао и краљевство је пренесено у Бад-тибиру. У Бад-тибири, Ен-мен-лу-ана је владао 43200 година. Ен-мен-гал-ана је владао 28800 година. Думузид, пастир, је владао 36000 година. Три краља; они владаху укупно 108000 година. Онда Бад-тибира паде (?) и краљевство беше пренешено у Лараг. У Ларагу, Ен-сипад-зид-ана владаше 28800 година. један краљ; он владаше 28800 година. Када паде (?) Лараг, краљевство беше пренешено у Зимбир. У Зимбиру, Ен-мен-дур-ана поста краљ; он је владао 21000 година. Један краљ; он владаше 21000 година. Тада Зимбир паде (?) и краљевство беше пренешено у Цурупаг. У Цурупагу, Убара-Туту поста краљ; он је владао 18600 година. Један краљ; владао је 18600 година. У 5 градова беше 8 владара; они владаху укупно 241200 година. Тада прође велики потоп.“
Право значење Листе сумерских краљева било је да покаже како је „краљевство“ односно , краљеви сишли са небеса, и који су појединачни градови били одабирани да владају свим осталима. По Листи сумерких краљева, после Потопа сумерска историја се овако наставила:
Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија
„Кад прође потоп, и краљерство сиђе са небеса, краљевство беше установљено у Кицу. У Кицу, Јуцур поста краљ; он је владао 1200 година. Куллассина-бел је владао 960 (у примерцима листе мс. П2+Л2 ту пише: 900) година. Нањицлицма је владао (у примерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 670 (?) година. Ен-тарах-ана владаше (у пимерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 420 година …, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Бабум … владаше (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже:) 300 година. Пуаннум је владао 840 (У примерцима Листе пише мс. П2+Л2 на том месту: 240) година. Калибум је владао 960 (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже на том месту: 900) година. Калумум је владао 840 (Примерци Листе мсс. П3+БТ14,и Су1 на том месту имају записано: 900) година. Зукакип је владао 900 (У примерку Листе мс. Су1пише на том месту: 600) година. (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5, десети и једанаести владар ове династије претходе осмом и деветом.) Атаб (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5 пише на том месту уместо њега: Аба) је владао 600 година. Мацда, син Атабов, владаше 840 (У примерку Листе мс. Су1 пишер уместо тога: 720) година. Арвиум, син Мацдин, је владао 720 година. Етана, пастир , који се вознео у небеса и утврдио све стране земље, поста краљ; он је владао 1500 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише наместо тога: 635) година. Балих, Етанин, владаше 400 (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, Су1 уместо тога пише: 410) година. Ен-ме-нуна је владао 660 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише уместо тога: 621) година. Мелем-Киц, син Ен-ме-нунин, владаше 900 година. (Примерци Листе мс. П3+БТ14 додају: 1560 беху године владавине династије Ен-ме-нунине). Барсал-нуна, син Ен-ме-нунин, (У Примерцима Листе мсс. П5, П3+БТ14ту пише: Барсал-нуна) владаше 1200 година. Замуг, син Барсал-нунин, владаше 140 година. Тизкар, син Замугин, је владао 305 година. (У примерцима Лсите мс. П3+БТ14 се додаје ту:) 1620 + X …. Илку је владао 900 год. Илтасадум је владао 1200 година. Ен-мен-бараге-си, који покорише земљу Елам, поста краљ; он је владао 900 година. Ага, син Ен-мен-бараге-син, владаше 625 година. (У Примерцима Листе мс. П3+БТ14 ту је додато још:) 1525 беху године колико су владали чланови династије Ен-мен-бараге-сија. Двадесеттри краља; они влдаху укупно 24510 година, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Тада је био поражен Киц и краљевство беше пренешено у Еан-а.“
Ово што Листа сумерских краљева описује је невероватно, пошто нам описује шта се уистину дешавало, ко је владао и колико дуго. Једино питање које се још намеће је: како је могуће да су неки од тих краљева владали појединачно десетинама хиљада година? Јесу ли они били нормална људска бића? Или су уистину, стигли дошли са „небеса“?
У времену суровог отимања Косова и Метохије ваља се присјетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године, те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација.
Албанија; фото: Војислав Мистовић
Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина и др. они се врло вјешто свијету приказују као Илири и старосједиоци.
Колико је велик раскорак између њихових жеља и реалности говори и примјер археолошког налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Tuma e Kamenicës.
Na карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Thomas Kitchin-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) издатој на свијет 12. маја 1795. (објавили Laurie & Whittle) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Албатон/Albutono (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је коријен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд).
У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:
„Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и владјетелнаго корене, во градје Бјелградје (Албији) првјевшаго владјеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.
Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.
На овоме мјесту кратко подсјећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.
Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Каменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Клење, Краста, Сопот, Ковачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Карице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Козаре, Градист, Кроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…
И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби.
Трагајући за коријенима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовјековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Карактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.
Из разних историјских докумената знамо да се дио Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји ријека и пар топонима са истим именом.
О многим сеобама Срба ми знамо много а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забиљежиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Контарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Код Луција(Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Книна, Задра и другдје је био насељен тим Србима из Босне. По ослобођењу Далмације, Љетопис из 1390. биљежи да „краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промысла ради утвержденія нашея святыя православныя вьры въ нашемъ отечествіи“ те да је поново отворио многе православне цркве које Млечићи на превару узеше.
На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовјековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се биљежи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!?
Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Канади, као и остали на подручју Балкана-Хума).
У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овдје је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.
Зато бих на крају позвао све који знају нешто више о овој теми, за коју сам лично везан јер се тичу коријена моје породице, да проговоре о томе и изнесу на свјетло дана своја сазнања.
Да вас све чува драги Бог.
П.С.
Српској власти која преговара о статусу Космета само један мали савјет да се опомену концентрационих логора и 50 000 убијених Срба на Космету од стране балиста у току другог свјетског рата.
Манастир Девич запаљен током погрома 2004.; фото: Википедија
Плачи, Вољена Земљо и Сузама осветли Мисао која тиња у свакој нашој жељи Од свих Суза које сад капљу по Планети најтужније су Дечје Сузе у Мојој Земљи.
Ко ће, и чиме, да плати толике Дечје Сузе Страх, Несаницу и Радост одлетелу у неповрат Ко ће Деци да врати све оно што им узе ово зло, стало сво у кратку реч – рат?
Плачи, Вољена Земљо, ољагана и сама Сузе су Твоје давно ушле у Песмарице Још ниси све Дечје Кости ни повадила из јама а већ ти опет бацају Децу у јаме безданице.
Ви што нам рушите Цркве, кућерке и палате ратници фанатици, људомрсци и сунцождери, за кога Нови живот и Нови Свет стварате кад Деца беже од вас у шуме, међу звери?
Плачи, Вољена Земљо, Сузама Малишана што уче школу у вучјим и лисичијим јамама Очеви и Мајке им се гледају преко нишана, а Стричеви и Ујаци на њих палацају камама.
Нека се скамене погледи и нишани упрти у Дечја Срца, у Беле Птице над рововима Какав то Живот може да никне из Дечје Смрти Коме ће сванути дан на Дечјим Гробовима?
Ниједна Застава на овом трулом свету макар од саме свиле и кадиве саткана не заслужује да се завијори на ветру ако је и Дечјом Крвљу покапана.
Плачи, Вољена Земљо, у чељустима але (нека Те бар у Сузама што више буде) све док се сва три Бога на Тебе не сажале и не пресеку помор бачен међ псе и људе.
Погледај своју Децу са старачким лицима Младиће на штакама што уче прве кораке Увелу Новорођенчад у инвалидским колицима Безимене Гробове, Распамећене Мајке и Старце бескућнике у туђим шљивицима што зуре у Небо, налик на угашене угарке.
Плачи, Вољена Земљо, и Сузама осветли Своје Срце што куца у свакој нашој жељи Од свих Суза које сад капљу по Планети најсланије су Дечје Сузе у Мојој Земљи!
Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у 22. августа 1936. године у Доњој Црнући. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.
Добрица Ерић – Поносна песма; фото: Јутјуб снимак
Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[
Праисторијске фигурице “Венера“ смо могли да видимо и на нашим праисторијким локалитетима, нпр. „Баташевску Венеру“ од печене глине, нађену у Доњој Брањевини (Оџаци), до сада најстарију од познатих нађених праисторијских „Венера“ код нас из Старчевачке културе с краја 7. и почетка 6. миленијума пре нове ере.
“Палеолитска Венера“ стара око 23 000 година пронађена у Брјанској области у Русији; фото: ria.ru
Неке „Венере“ су изаувек“отишле“ из Србије као нпр. 6.000 година стара “Богиња на трону“ из „Народног музеја“ уБеограду. Њихово присуство и вредност је непроцењиви доказ континуитета трајања евро-азијских насеља по Евро-азији још од периода старијег и млађег каменог доба. Ипак, њихов чудан изглед и његова трансформација кроз време и значење симбола налажених на њима урезаних остају мистерија.
Научници их везују за дуг период трајања материјархата, доминацију лунарних култова и култова мајке Земље, претпостављено, још од каменог доба у људским стаништима и светилиштима дубоко у утроби земље, пећинама и јамама, што је сценаријем добро експлоатисао филм „13. ратник“ у опису фигурице “Мајке“ Вендола која изгледом треба да подсети на најпознатије палеолитске „Венере“.
Хронологију и њихов изглед можемо наћи у тексту Џесике Лиу од 10.7.2017:
“Назив Венере је употребљен да одреди више од 200 малих женских статуа нађених свуда по Европи и у неким деловима Азије на локалитетима који датирају са краја палеолита. ’Када неки палео-антрополог назове фигурицу ‘Венером’ онда, аутоматски, треба ставити наводнике у тај назив,“ изјавио је Фон Пецингер 1995. г. зато што ове фигурице „Венера“ хиљадама година хронолошки претходе миту о римској богињи Венери. Име је изведено из теорија да ове фигурице треба повезати са неким видом божанства плодности и сексуалности, што је традиционално било везивано и за ову римску богињу.
ОСОБИНЕ
Ове тзв.“Венере“ датирају из периода између 38.000. год. пре нове ере и 8.000. година пре нове ере. Обично су то врло мале фигурице, висине између 2,5 цм и 10,2 цм, мада су налажени и комади велики чак и до 24 цм. Најчешће су биле резбарене од кљова мамута, али и од вепрових кљова, зуба, јелењих рогова, костију и камена. На врло малом броју локалитета су налажене глинене фигурице које представљају најраније примерке уметности у керамици на свету. Ове фигурице су најчешће приказ нагог дебелог женског тела. Неке облине, груди, кукови, стомаци и пубични делови су претерано наглашени, док други делови тела фале, или су сасвим сведени у приказу. Уобичајено је за ове фигурице да немају лице и да су им руке и ноге приказане са мало детаља, а цела силуета фигурице се сужава на врху и при дну. Најчешће фали дефнисани приказ стопала.
Имајући у виду да су ствараоци ових фигурица били међусобно раздвојени хиљадама километара и великим временским интервалима, чак и до 30.000 година, невероватно је да све оне деле овај исти стил и особине.
НАЈВАЖНИЈИ НАЛАЗИ „ВЕНЕРА“
И док се већина фигурица тзв.“Венера“, подудара по дебљини и наглашеним женским карактеристикама, на појединим налазима има разлике у материјалу од којег су прављене и у начину како су резбарене. Такође су врло разноврсне локације где су налажене. Има их свуда по Европи и чак на локалитетима у Сибиру. Већина је налажена на праисторијским локалитетима, како у пећинама, тако и на отвореном. Иако јако ретко, неке су налажене и на праисторијским гробним местима.
Најстарија позната „Венера“ из Хохле Фелса је нађена у истоименој пећини у Шелклингену (Schelklingen) у Немачкој и сматра се да је стара између 35.000 и 40.000 година (32.000.-38.000. год. пре нове ере). Изрезбарена је од слоноваче дугодлаког мамута. Уместо главе има камену омчу што наговештава да је у питању привезак. Многе „Венере“ су, такође, перфориране на начин који наговештава да су ношене као накит.
Једна од најпознатијих фигурица „Венере“ је она из Виледорфа (Willendorf) у Аустрији, тако названа по месту где је пронађена. Она је 25.000 година стара (23.000.год. пре нове ере). Она је резбарена у камену кречњаку који представља други најчешће коришћени материјал за њихову израду.
ВЕНЕРА ИЗ ЛОСЕЛА (Laussel) у Француској је такође клесана у кречњаку и дели карактеристике са осталима, иако је јединствено леп примерак праисторијске уметности. За њу се сматра да је стара између 18.000 и 20.000 година. Ова „Венера“ представља редак пример праисторијског рељефа. Као и многе друге, и ова из Лосела је некад била прекривена црвено-окер бојом, што наговештава њену везу са месечницом и плодношћу. Трагови ове црвено-окер боје су још видљиви голим оком. Она држи у руци криви ро , исписан са 13 линија које могу представљати лунарне циклусе, или циклусе женских месечница.
Једнако изузетне су и керамичке „Венере“ из Долни Вестонице у Чешкој Републици и из Веле Шпиље у Хрватској. Оне су најстарији примери фигурица од печене керамике. У Долни Вестонице су праисторијски становници развили мешавину глине и коштаног праха која је у финалној обради давала ефект глазуре необичног црног сјаја завршног слоја на многим фигурицама нађених на овом локалитету. „Црне Венере“ из Долни Вестонице су најпознатији пример фигура од тог материјала. Иако прилично јединствене по боји и врсти материјала од којег су начињене „Црне Венере“ деле једнаке претеране облине са свим осталима нађеним свуда по Евро-Азији.
ТЕОРИЈЕ О ЊИХОВОЈ СВРСИ
Оно што интригира многе научнике јесу пренаглашене облине ових дебелих фигурица. Прављене су у време када су просечне жене морале бити витке и мишићаве грађе. Зато многи истраживачи претпостављају да ове фигурице и нису представе правих „живих“ жена, него религиозне замисли о изгледу (тадашњег – прим.прев.) божанства. То што су прављене да буду мале, говори да су можда биле држане у стегнутим шакама за време некаквих ритуала, што даље подржава ову теорију. Свакако, њихове мале димензије их чине лаким за транспорт светих предмета нашим номадским прецима на путовањима из једног станишта у друго.
Пошто су код већине фигурица претерано наглашаване груди, огромни бокови и падајући слојеви стомачног сала, што је (тада – прим.прев.) било повезивано са плодношћу и трудноћом жена, могуће је да су служиле као симболи плодности. Неки научници такође претпостављају да, пошто фигурице често изгледају трудне, можда, представљују Мајку Богињу, или неко божанство повезано са рађањем деце. Ове фигурице које с
Упоредна табела неолитских „венера“ и антропомофних приказа са Балкана, Егеја, Киклада, Малте – шематски приказ; Археолошки Музеј Лименас, Тасос
у имале камену омчу и пробушену рупу кроз коју се могла провући узица, као нпр.“Венера из Хохле Фелса су, можда, некад биле ношене као амајлије које су требало да штите жену у трудноћи и за време порођаја.
Неке „Венере“ су раније биле „помазиване“ црвеним окером, док су остале биле украшаване симболима који се могу повезати са лунарним циклусом; оба ова аспекта, такође, наговештавају везу са женском месечницом и плодношћу. Док теорија да су фигурице „Венера“ резбарене као симболи плодности, или религиозни предмети, јесте најшире прихваћена хипотеза, многе друге теорије се даље развијају не би ли објасниле тако дуг континуитет њихове сталне израде. Наговештавано је да су биле у питању луткице, или нечији портрети.
Други истраживачи верују да можда представљају (тада важећи – прим.прев.) идеални стандард лепоте, или, да су служиле као нека врста палеолитске порнографије. Узевши у обзир огроман временски и географски распон у којем су настајале, могуће је да су имале и вишеструко значење и служиле за вишеструке намене. У ствари, немамо довољно доказа да би извели конкретан закључак која је од ових теорија тачна, ако је то уопште случај и са једном од њих. Као код многих нађених предмета материјалне културе са краја палеолита, њихово право значење можда никада неће бити утврђено.
Коначно, када је палеолитска уметност у питању, фигурице „Венера“ су ретки налази. У ствари, било какви прикази људи су врло неуобичајени и јављају се тек много касније на временској линији развоја праисторијске уметности. Људи су почели да стварају „уметност“ пре око 80.000 година (78.000. год. пре нове ере), али у тој уметности се јављају прикази фигура људи тек од периода пре 40.000 и 30.000 година (између 38.000. – 28.000. год. пре нове ере). На локалитетима где је пронађено по више оваквих фигурица са силуетом „Венере“, оне су ретко представљале већину нађених предмета. Често је међу налазима присутан и једнак број представа животиња, а већина приказаних људских фигура су мушкарци, или фигуре недефинисаног пола. Међу свим уметничким предметима које су начинили наши праисторијски преци, најчешћи су налази приказа животиња, што указује на то да првобитни модерни људи наше врсте нису у то време били најдоминантнија, ни најважнија жива бића на земљи.
Археолози пиротског Музеја Понишавља над парком код Калеа чије уређење је у току, успоставили су археолошки надзор јер се очекује да се на овом простору, према подацима из археолошке литературе, пронађу зидине древног римског града Туреса.
Пиротски град – фото: Википедија
Археолог Музеја Понишавља Предраг Пејић рекао је Тањугу да је реч је о археолошки веома значајном локалитету.
„Како се наводи у литератури, на овом месту се налази западни бедем римског утврђења из периода 2. и 3. века наше ере, када се Пирот звао Турес. Ту је била и капија и фортификација овог утврђења, а бедем је био дужине 33.5 метара, ширине око 2.2 метра и дубине 1.7 метара“, каже Пејић.
На овој локацији где се деценијама налази парк, у току је преуређене парка на преко 3.000 метара квадратних, а по речима надлежних у ЈП „Комуналац“ које обнавља парк, парк на Калеу ће, када буде његова реконструкција завршена, добити 600 нових садница, нове стазе, фонтане, дрвореде и осветљење.
Како кажу у „Комуналцу“ сва будућа евентуална археолошка открића биће доступна јавности и посетиоцима парка, који се налази одмах до средњовековне тврђаве Момчилов град.
Заједно са Момчиловим градом, уколико се наводи из археолошке литературе испоставе тачним, Пирот би могао да добије јединствен археолошки комплекс који би постао права атракција и бисер Пирота.
У време успона Хитлера, Томас Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.
Преносимо један упечатљив детаљ из његовог интервјуа из 1937. године у којем говори о болесном и декадентном стању Европе уочи другог светског рата. Можемо приметити да је од тада до данас Европа само тонула у декаденцију и запитати се каквим речима би Томас Ман данас окарактерисао оно што називамо Европом.
,,… Европа и њена култура налазе се у опасности. Кад би морали да анализирамо овај феномен опасности у коме се налази Европа морали бисмо неизоставно доћи до закључка да су сви елементи који сачињавају западну културу потиснути под најездом спорта, технике и прогресом машине. Европа је тако постала један велики парк баналног забављања уместо да буде оно што је увек била – поље културе. Јасно је, да је ова декаденција културе припремила атмосферу за долазак нацизма и фашизма и доктрина супротних либерализму и хуманизму…“
Томас Ман, интервју из 1937.
Томаш Ман је био један од највећих немачких писаца и приповедача. Рођен је у Либеку 6. јуна 1875. године, а умро је у Ћириху 1955. године. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1929. године. Његова најпознатија дела су: „Чаробни брег”, „Краљевско височанство”, „Доктор Фаустус”, „Смрт у Венецији”.
Манов стил је помало китњаст, карактеристичан по обиљу података, ироничном хумору и пародирању; његова композиција је суптилна и на много нивоа, фантастично реалистична на једном нивоу, а ипак, носи у себи дубоки симболички смисао. Његовим делима недостаје једноставност, те стога и нису за сваког читаоца.
За разлику од оних датума које човек установи да означавају некога или нешто, постоје датуми чије је значење установљено космичким или нумеричким законитостима, мимо човекове воље. Данашњи датум може исто да се чита и од назад, додуше, према америчком писању датума (9.16.19). И цела недеља иза нас, као и наредна два дана такође могу да се читају једнако од назад (9. 18. 19 – 9.19.19). Прочитајте према којим правилностима су се у задња два миленијума у календару јављали палиндромни датуми и који нас тек очекују.
У оквиру сваког миленијума палиндромна година долази сваких 110 година (1441., 1551., 1661., 1771…). Само једном у хиљаду година дешава се да две палиндромне године буду у размаку од једанаест година, као што је то био случај са 1991. и 2002.
ПАЛИНДРОМНИ САТИ, ДАНИ И МЕСЕЦИ
Свима су позната поклапања бројева на дигиталном сату. Да ли ће се у један и десет десити палиндром зависи од тога да ли ћемо то време обележити као 01:10 или 1:10.
Исто тако, други децембар ће бити палиндром ако га обележимо као 2.12. а неће када је обележен као 02.12. Са друге стране тридесети март ће остати палиндром у оба случаја – и као 30.03. и као 30.3. итд.
Дакле и у космичке и у нумеричке законитости човек воли да умеша своје прсте и онда се по правилу деси хаотично размимоилажење у складу са човековим схватањима и означавањима појава. Због тога данас имамо више начина бележења датума: 20/02/2002; 20-02-2002; 20.2.2002; 02.20.2002.; 20.2.02 итд.
Палиндромни датуми
ПАЛИНДРОМНИ ДАТУМИ
Палиндромни датуми су ретки и у зависности од начина бележења датума, јављају се неколико пута или неколико десетина пута у току једног века.
Два основна начина писања датума су европски (dd.mm.gggg), којих у овом веку има само 29 и сви се јављају у фебруару, и амерички (mm.dd.gggg), којих има свега 12, а сваки се јавља другог дана у месецу. Последњи такав датум десиће се 29. februara 2092. зато што је у питању преступна година.
Према скраћеном америчком начину обележавања датума ((M)M/(D)D/(YYY)Y) 10. септембра ове године такође је био палиндромни дан: (9/10/2019).
Постоји и кинески начин обележавања датума (gggg.mm.dd.), чиме се број палиндромних датума умногостручује у зависности од културе у којој се датум означава.
Двадесет и првога фебруара 2012. године био је палиндромни дан (21.02.2012.), а фебруар је једини месец са палиндромним датумима у овом миленијуму.
У последњих дванаест година таквих је датума било пет (10.02.2001. – 20.02.2002. – 01.02.2010. – 11.02.2011. – 21.02.2012.), следећи су 2020. (02.02.2020.), 2021 (12.02.2021.) и 2030. (03. 02. 2030.), а до краја века биће их укупно двадесет и девет.
Уколико се датуму придодају сати, број симетричних датума се увећава. Према тој рачуници палиндромни датуми су били двадесети фебруар у 21 сат и два минута (21:02 20.02,2012.) и двадесет и први децембар у двадесет и један сат и два минута (21:02 21.12.2012.). Претходни је био двадесетог фебруара 2002. у двадесет сати и два минута (20:02 20.02.2002.). Претходна таква временска поклапања у времену била су 10.01.1001. године у 10:01 часова, и 11.11. 1111. године у 11:11 часова.
ДРУГИ НАЧИНИ ОБЕЛЕЖАВАЊА
Други начини обележавања дају друге могућности датумима да се прикажу помоћу палиндромног низа: „30/11/03“ (30.11.2003.), „01/1/10“ (01.01.2010.), „09-09-09“ (09.09.2009.); „01-11-10“ (01.11.2010. или 11.01.2010.).
Према једном од ових начина обечежавања 19. 9. 1991. био је последњи палиндромни датум протеклог миленијума.
Према скраћеном начину обележавања наредни палиндромни датуми десиће се 2020 (02/11/20), (02/22/20), 2021 (12/11/21), (12/22/21) и 2030 (03/11/30) (03/22/30)
Палиндромни датум
ПАЛИНДРОМНА ЧАРОЛИЈА
Од сваке године из претходног миленијума (осим 197. и 1997.) може се у више корака израчунати палиндромна година њеним сабирањем са својим ликом у огледалу.
Ако се нпр. година 1981. сабере са својим обрнутим низом (1891), добије се 3872. Када се поступак понови још два пута [(3872+2783=6655) и (6655+5566=12221)], добије се палиндром 12221.
Поступак је исти и за остале године, разликује се само број корака збрајања. Изузетак су једино године 197. и 1997. које за математичаре до данас представљају нерешену мистерију.
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље., као и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Свет палиндрома и Краткословље.
У зачецима босанскохерцеговачке ликовне умјетности, дакле, на самом њеном почетку биљеже се имена петорице школованих сликара које су своје ликовно умијеће усавршили на Ликовној академији у Прагу, а које је стипендирало или на други начин помагало Српско просвјетно друштво “Просвјета“ из Сарајева. То су Тодор Швракић, Перо Поповић, Бранко Радуловић, Коста Хакман и Јован Бијелић.
Тодор Швракић, Принципов мост у Сарајеву
Тодор Швракић (Приједор 1882 – Сарајево 1931) је био први школовани сликар из Босне и Херцеговине. Послије завршене Српске цртачке и сликарске школе у Београду и приватне сликарске школе у Бечу, 1904. уписује Академију у Прагу, гдје остаје до 1910. године. По повратку у Сарајево отвара сликарску школу, прву те врсте у БиХ. У Балканским ратовима учествује као добровољац. Швракић је постао један од најбољих акварелиста у српском сликарству с краја 19. и почетком 20. вијека.
Рођен је у Приједору 10. марта 1882. године. Са 16 година одлази у Београд гдје похађа приватну сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Жељан усавршавања, прво одлази у Беч на школовање код једног од највећих српских сликара Паје Јовановића, а касније и у Праг. Као штићеник Паје Јовановића и на његову препоруку, добија стипендију “Просвјете“ и 1904. године уписује прашку Ликовну академију у класи професора Влахе Буковца.
Прије Првог свјетског рата био је члан друштва Медулић. У својој сликарској каријери радио је портрете и пејзаже. Од портрета му је најпознатији званични и једини портрет Николе Пашића.
Од 1908. године је излагао на свим изложбама Медулића, 1911. године у Риму у српском павиљону, затим у Прагу као и на многобројним изложбама у Југославији. По повратку у Сарајево, отвара сликарску школу, прву те врсте у Босни и Херцеговини.
Тодор Швракић, Манастир
На путовању српским крајевима, Швракић је посјетио и Косово и Метохију, када настаје серија прелијепих акварела из тог краја српске земље.
Тодор Швракић, Каљаја изнад Призрена
Тодор Швракић, Поткаљаја
Тодор Швракић, Табана Призрен
Тодор Швракић, Стара чаршија у Призрену
Тодор Швракић, Пећка патријаршија
Тодор Швракић, Перо Поповић, такође из Приједора, те Мостарац Бранко Радуловић, сва тројица стипендисти “Просвјете“, организовали су 1907. године у Српској школи у Сарајеву прву изложбу домаћих сликара у БиХ под патронатом и у организацији Српског просвјетног друштва “Просвјета“. Била је то прва ликовна изложба у историји босанскохерцеговачког сликарства.
Три године касније, Швракић је организовао прву ликовну изложбу у свом родном граду. Музеј Козаре из Приједора 2010. године обиљежио је стогодишњицу од прве ликовне изложбе приређене у овом граду изложбом под називом “Тодор Швракић – стотину година послије“. На овој изложби било је изложено 21 његово дјело од чега шест акварела и једно уље на платну која су власништво Музеја Козаре (седам слика), Умјетничке галерије БиХ из Сарајева (осам) и шест из приватне колекције породице Медић.
Тодор Швракић је преминуо у Сарајеву 5. децембра 1931. године. И данас се сматра једним од најбољих српских акварелиста.
Послушајте предивни препев Милића Радевића руске песме „Там шли два брата“ у извођењу Боре Ђорђевића и Вујице Бојовића. Песма говори о доласку два друга из далеког света у бој на Косово. У руском оригиналу, који такође можете послушати, двојица браће се враћају са турског фронта и упадају у заседу Пољака. У српском препеву тема је одбрана српске светиње.
Манастир Високи Дечани 1912. године
ДОШЛА ДВА ДРУГА
Певају: Бора Ђорђевић и Вујица Бојовић Текст: Милић Радевић
Дошла два друга Из далеког света Из далеког света у бој
Бранећи земљу Да стану у строј Ударио душман три пута
Удари, удари У груди ме рани Боле ме боле ране сад
Једна је мог деде Друга је мог оца А од треће моје могу умрети
Не брини ништа Мајчице мила поздрав од сина С Косова Поља
Сестрице мила Дај чиста папира Да напишем писмо својој деци
Син ће да прочита А ћерка да се пита Зашто отимају срце из груди
Чувајте децо Косово наше Ма где год били сложни да сте сви
Стисните зубе Док још није касно Дигните чело Викните
Да Русија братска Уз браћу стане Словенска вера то ти је
Дошла два друга Из далеког света Из далеког света у бој
Дошла два друга Из далеког света Из далеког света у бој Из далеког света у бој
Там шли, шли, два брата С турецкого фронта, С турецкого фронта домой.Лишь только переступили Мы польскую границу, Ударил поляк три раза.Ударил, ударил, Он в грудь меня поранил, Болят мои раночки, болят.Одна нарывает, Другая заживает, От третьей я должен умереть.А дома детишки, Жанёнка молодая Всё ждёт не дождётся меня.Сестрица родная, Дай чистой мне бумаги, Родным я письмо напишу.Отец прочитает, А мать того не знает- У сына нет правой руки.
Детишки возроснуть, У матери спросют: „А где же отец наш родной?“
А мать отвернется, Слезами зальется: „Убит на турецкой войне.“
Там шли, шли, два брата С турецкого фронта, С турецкого фронта домой.
[Но пусть поджидает, Кому какое дело, Они не дождутся меня.
Лишь толечко дождётся, Глубокая могила, Вернее дождётся меня.]
Ишла су ишла два брата са турског фронта враћали су се кући.Тек што смо прешли пољску границу ударио је Пољак три пута.Ударио је ударио, у груди ме ранио, боле моје ране, боле.Једна се гноји друга зараста а од треће већ морам умрети.А кући дечица и женица млада сви чекају мој повратак.Сестрице родна, дај ми чистог папира да напишем својима кући.Отац ће да прочита а мајка неће знати да јој син нема десну руку.Дечица ће порасти мајку ће питати а где је наш мили тата?
А мајка ће окренути главу сузе ће јој потећи – Убијен је у походу на Турску.
Ишла су два брата са турског фронта са турског фронта кући.
Сергеј Јесењин, један од најзначајнијих руских песника између два светска рата, био је песник природе, снажних осећања и страсти. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Прочитајте како је говорио и певао о Србији.
Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.
Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.
Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“.
Овако је Јесењин говорио о Србији:
У свом сонету „Греция“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду, 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.
Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат: једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке речи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“:
Греция
Могучий Ахиллес громил твердыни Трои. Блистательный Патрокл сраженный умирал. А Гектор меч о траву вытирал И сыпал на врага цветущие левкои.
Над прахом горестно слетались с плачем сои, И лунный серп сеть туник прорывал. Усталый Ахиллес на землю припадал, Он нес убитого в родимые покои.
Ах, Греция! мечта души моей! Ты сказка нежная, но я к тебе нежней, Нежней, чем к Гектору, герою, Андромаха.
Возьми свой меч. Будь Сербии сестрою. Напомни миру сгибнувшую Трою, И для вандалов пусть чернеют меч и плаха.
1915
Наводно су и ово речи руског песника о српском народу, али за сада немамо потврду аутентичности:
„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“
Крајем 16. и током 17. века у српској књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица. У форми тајног писања песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу, читањем уназад, распоређивањем слова у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура итд.
Песничке загонетке Гаврила Тројичанина
Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица, заснован на комбиновању словног и иконичког кода. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.
Посебно место у графичком експерименту српских барокних песника имала је парономасија. Песничка загонетка као облик старе српске књижевности добија херметичан облик, „загонетка се спасава од одгонетљаја, имена писаца се крију исписана тајном азбуком, тако да се читалац налази у правом лавиринту, из којега писац сматра да га није потребно спасавати.“
Гаврило Тројичанин је један од српских историографа и најдаровитијих преписивача, монах манастира Свете Тројице, на Врхбрезници, код Пљеваља. Својим преписивачким радом, од 1633. до 1651. године, испољио је више даровитости него било који преписивач овог периода.
Поседовао је завидно образовање и занимао се за готово све области људских сазнања која су његована у средњем веку. У манастирским ризницама и библиотекама, сакупљао је упоређивао старе рукописе, преписивао обредне књиге и украшавао их илуминацијама. Његов ћирилички рукопис је обиман, а сачувано је десетак радова (обима неколико хиљада страница).
Мало је података везаних за лични живот Гаврила Тројичанина, али је веома познат његов богат и импресиван писарски и преписивачки рад. Тек у зрелом добу своје преписивачке дјелатности… у поговору Врхобрезничком љетопису сазнајемо… да је био члан тројичког братства у периоду од 18 година (1633-1651).
За то време активно се и плодотворно бавио преписивачким радом: Минеј (1633. и 1651.),Синаксар (1642.), више Псалтира (1643-1648), Шестоднев Јована Егзарха (1649), Хришћанска топографија Козме Индикоплова (1649), Врхобрезнички хронограф (1650.), Богородичник, (1650.).
Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.
„Гаврило се лаћао и текстова намењених индивидуалној лектири. И они су побожни и богословски додуше, али нису више практично литургијски. Међу делима те, више световне, намене свакако је Хришћанска топографија Козме Индикоплова, као и „поетски опис од четири времена године, од непознатог писца“, у истоме рукопису. Уз то, он је волео и списе хагиографске и оне у правом смислу речи историографске, о прошлости света и свога народа нарочито (као што су они у Врхобрезничком хронографу), а није се устезао да у рукописе уноси и фолклорне записе, молитве за свакојаке практичне прилике, па и празноверице о вилама и самодивама.“ (1)
Тројичанин је на својим рукописима остављао сваковрсне записе, од којих га неки, по својој лепоти, изводе из реда преписивача и уводе у праву књижевност. У Минеју из 1633. године поиграо се, сакривајући име у загонеци заснованој на бројној вредности слова. Неки историчари књижевности у њој су видели песнички запис, а други чак песму-загонетку у стиховима.
Постоји претпоставка да је он аутор и једне збирке изрека и моралних сентенци, од којих су неке и у стиховима. Збирка је недавно пронађена у Болоњи и тек предстоји њено подробније проучавање, да би јој се одредило порекло и аутор. Написана је на бизаран и чисто барокни начин, како би и спољашним изгледом зачудила читаоца.
У збирци епиграма и стиховане амблематике из XVII века за коју се претпоставља да ју је написао Гаврило Тројичанин слова су распоређена у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура (слика пужа, капије или у облику појединих слова за чије исписивање је коришћен читав низ стихова) или какав тајнопис, и тако, графичким приказом појачавао се смисао текста.
Литература:
– Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд, 1970. – (1) Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, 1990. – Проф. др Дагмар Буркхарт – Од carmina figurata ка визуелној поезији, Сигнал бр. 25-27, Београд, 2003. – Др Јелица Стојановић, Писар Гаврило Тројичанин и правописно-језичке особености Врхобрезничкг љетописа, Зборник радова са научног скупа (Плужине, 24–25. септембар 2006), Беране: Свевиђе – манастир Заграђе 2010, 159–170. Мирјана Бошков, О српској рецепцији „Хронике света“ Мартина Бељског, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Свима су позната поклапања бројева на дигиталном сату. Да ли ће се у један и десет десити палиндром зависи од тога да ли ћемо то време обележити као 01:10 или 1:10.
.jpg){kind=link}
